Kako uhvatiti SADAŠNJI TRENUTAK?

Zbunjuje li vas pojam sadašnji trenutak i objašnjenje da kada je uključen um, kada se javljaju misli, niste u sadašnjem trenutku, da ste manje svesni i slično? Uvek ste u sadašnjem trenutku, šta god se dešavalo, kako god reagovali, kuda god vas misli vode. Svest je sve vreme prisutna u istoj meri u svakom trenutku, ne možete je imati pa nemati, ili imati više ili manje.

Sva iskustva, delovanje, misli se dešavaju u svesti, um tumači, ocenjuje i klasifikuje ta iskustva, tačnije naše mentalne, telesne, emocionalne reakcije na iskustva, odnose, događaje. Koliko reči rečenica izgovorite dnevno bez prethodnog promišljanja, koliko akcija preduzmete takođe bez promišljanja? To ne govori da svest nije prisutna, baš naprotiv da jeste. Sigurno je da niste bezumni kada izgovarate i delujete bez promišljanja svake izgovorene reči i akcije, znate tačno i šta govorite i radite.

Problem i poenta nije u mislima koje se trenutno odigravaju, već u onim davno zaboravljenim kojima smo kreirali svoja uverenja, identitete, uloge, emocije. Reakcije koje imamo u određenim ulogama, odnosima, situacijama se ponavljaju po automatizmu, jer su usvojene za odbranu ili za veličanje sopstvenog lika i dela.

samoca Sopstveni lik i delo se sa svakom novom klasifikacijom, ocenom, reakcijom menja a da to ne registrujemo, jer veći deo vremena delujemo i govorimo bez promišljanja iz svesti. Samo u situacjama kada treba braniti ili veličati sopstveni lik i delo, umišljeni konstantni identitet, ulogu, reagujemo ˝nesvesno˝ jer nam je to važno.

Zašto nam je važan taj promenljivi identitet/identiteti? Mogu li nas nečije reči, stavovi, mišljenja ugroziti? Da li nas to što čujemo ugrožava, ili prihvatanje da je to što čujemo istina pa treba da se branimo? Kad ne preuzmemo darove koje nam donose oni ostaju donosiocu.

U suštini ugrožavaju nas sopstvene ocene i stavovi o sebi, mnogo više nego bilo šta što čujemo, jer sami sebi svojim ubeđenjima stvorimo zatvore iz kojih bi posle nekog vremena da izađemo, pa tražimo ključeve kod drugih, autoriteta, učitelja, tehnika.

Drugi nemaju naše lične ključeve, svako svoj nosi sa identitetom dok ga ne preispita da li je bar ono najvažnije što smatra o sebi aksiom, nepromenljiva istina u svakoj situaciji, ulozi, odnosu. Ako nije aksiom, zašto ga braniti, veličati, nositi. Kada otključaš svoje identitete, razumećeš i druge, nestaće potreba i za odbranom i za veličanjem a i za tehnikama da navataš sadašnji trenutak.