Lutka leptira SNOHVATAČA ~ Priča o METAMORFOZI

Dugo, dugo već, lutka prekrasnog leptira Snohvatača, dremala je udobno u svojoj mekoj postelji od paučinastih, snežnobelih niti. Prolazili su dani i noći, meseci pa i godine; osvetljavali su je sunčevi zraci i mesečeva srma; spirale je kiše i produvavali vetrovi. Ona je nepomično osluškivala najtananije treptaje prirode i naslućivala trenutak koji će označiti početak njenog buđenja i njene magične promene.

Po svemu sudeći, ova lutka leptira Snohvatača bila je lutka nad lutkama, jer je već dugo, dugo, ništa nije moglo probuditi. Njena braća i sestre su već generacijama izlazili iz svojih svilenih postelja i čaura i obletali cvetna polja, raznoseći polenov prah po prostranstvima vaseljene i već su i deca njihove dece nastavljala da hodaju po šifri zacrtanoj u sopstvenom genetskom kodu. Lutka nad lutkama, kraljevska lutka leptira Snohvatača, i dalje je sanjala svoje duge, preduge snove.

Snovi koje je sanjala bili su, naravno, prepuni raskošnih cvetnih livada i mirisnog polena procvetalih breskvi, prepuni sokova i boja bujajućeg proleća osenčenog prijatno toplim sunčevim zracima. No, u poslednje vreme uznemirili su je neki neobični i teški snovi, toliko neprijatni i čudni, da se posle njih osećala potpuno iscrpljenom i još nespremnijom za buđenje. Jedan od najstrašnijih snova koje je sanjala dešavao se na periferiji grada, tamo gde se susreću njive, livade i voćnjaci sa poslednjim kućama i okućnicama.

Videla je sebe kako čežnjivo napušta svoje uobičajeno okruženje u šumarku i polju i preleće asfaltni put, koji ju je delio od ogromnih cvetova lala, jorgovana i ruža, što su je svojim bogatim mirisima i bojama neodoljivo privlačili.

U radosnom letu s cveta na cvet susretala je svoje stare prijatelje i poznanike: buba-mare, mušice, pčelice, bumbare, mrave, sitne bubice i još mnogo, mnogo drugih zanimljivih, raspričanih drugara. Poneki namršteni pauk bi se razočarano trznuo kada bi uspela da bezbedno mimoiđe njegovu mrežu; s ponekom pčelom bi se sudarila na putu k najmirisnijem cvetu, ali, sve u svemu, bilo je to prekrasno majsko popodne, jedno od onih stvorenih za uživanje.

Sunce je nesebično darivalo prirodu svojom raskošnom toplinom, a povetarac lagano davao zamahe njenim krilima, kad iznenada ugleda smešno obučenog čoveka u nekakvom kombinezonu s neobičnim metalnim predmetom na leđima. Čovek je izvodio čudne pokrete rukama, a iz duge drške povezane s velikim metalnim predmetom na leđima izlazio je široki mlaz kiše i to neobične, žute kiše koja je strašno zaudarala. Na svoj užas, ugleda kako njeni drugari - pčelice, buba-mare, mušice, bubice, pa čak i pauci, padaju kao gromom pokošeni. Svi su, nakon nekoliko trzaja nogicama i krilcima, ostajali nepomični na zemlji.

I već je odvratni slap smrdljivih kapi krenuo ka njoj, kad se u magnovenju odbaci nogama koliko god je mogla a krilima zamahnu iz sve snage. Spas je bio odmah tu, izvan voćnjaka, izvan grada, daleko, što dalje od kuća i njihovih lepo uređenih vrtova. Još dugo posle ovoga usplahireno srce lutke leptira Snohvatača je nemirno treperilo i sve je manje nalazila poriva da izađe iz svoje udobne i sigurne postelje pod napola odvaljenom korom starog drveta na obodu šume.

Sledeći san, koji je dobro zapamtila, bio je za nju valjda strašniji nego svi prethodni.

Sanjala je kako konačno izlazi iz svoje udobne, svilene postelje i čaure, lagano i oprezno, graciozno i otmeno; kako na jutarnjem suncu suši svoja još vlažna krila i telo; kako joj vetar miluje i osvežava lice. Oprezno je raširila krila. Sačekala je još malo da se osuše, a zatim se otisnula u susret suncu. Ni poštena dva-tri zamaha nije napravila, kad zape za nešto i ogreba levo krilo. Pokuša na drugu stranu, kad tamo, desnim krilom nalete na bodljikavu žicu; htede da se odbaci gore, ali je zahvati elisa ogromnog vilinog konjica od čijeg je zujanja i brujanja gotovo potpuno ogluvela. Sva izudarana i izgrebana, poče da pada dole, jer u pocepanim krilima i telu, svom u modricama, više nije imala ni atom snage za let.

Pala je usred crne kaljuge iz koje se širio nepodnošljiv zadah truljenja i raspadanja. Shvativši da će je ogromna, mračna baruština progutati za tren oka kao živo blato, poče da se batrga u želji da pronađe bilo kakav oslonac za svoje preumorne noge. Što se više borila i trzala, krila su joj se sve više utapala u groznu, lepljivu masu. Na kraju, nakon iscrpljujuće borbe, odjednom oseti kako joj se nešto lomi na leđima. Behu to njena krila, otežala i pocrnela, ulepljena blatom, nepovratno mrtva. Ostala je bez njih, da poput žalosnog, umornog crva, gamiže po užasnoj kaljuzi.
 

U sve većem strahu da će joj krila, nakon buđenja biti prevelika za ovaj svet, lutka leptira Snohvatača je dugo pamtila ove opominjuće snove i sve je manje verovala da će jednom doći taj dan kada će i ona biti spremna da izađe iz svoje čaure. Tako bi, sigurno, još dugo, dugo ostalo, a možda i zauvek, da nije jednoga dana sanjala ovaj san.

Kroz prozirnu lepezu jutarnjih zraka sunca, koji su se neštedimice prostirali po modrozelenom lišću okolnog drveća, ugledala je kako žustro proleću krila i telo prekrasnog leptira Snohvatača. Ličio je na nju, s istim krupnim šarama na krilima, istim parovima člankovitih, gracioznih nogu, istim parom zelenih očiju i istim produžecima na zadnjem delu krila. Bio je njena slika i prilika, ali to nije bila ona, to je bio on, tako veličanstveno i raskošno lep u svom letu od cveta do cveta. Svaki mirisni cvetić ga je radosno pozdravljao, a on je odlazio dalje, pomalo zamišljen, kao da nešto traži.

Onda je, pod napola odlomljenom korom jednog starog drveta, ugledao nju kako spava u svojoj postelji, kako spava usamljeničkim snom bića iz nekih davnih, davnih vremena. Pod tankom opnom lutke nazirala su se njena uspavana ramena, krila, noge. U trenu, leptir Snohvatač shvati da je najzad, posle toliko dugih i bezuspešnih lutanja, pronašao onu za kojom je njegovo srce žudelo. Stade da obleće oko nje izvodeći najlepše pokrete i lepršanje koje su njene oči do tada videle. Svaki njegov treptaj krilima, svaki njegov elegantni okret telom, bio je otvoreni poziv njoj da ustane, da se probudi.

San lutke leptira Snohvatača bio je toliko stvaran i lep da je ona potpuno zaboravila da je to samo san. Pokušavši da odgovori na umilne pozive leptira Snohvatača, oseti da ni za milimetar ne može da se pomeri, da je potpuno vezana u svojoj čauri kao najčvršćim lancima i da joj nema pomaka. Leptir Snohvatač je još neko vreme obletao oko nje, pokušavajući da joj svojom zanosnom ljubavnom igrom pokaže koliko mu je stalo do nje i da je privoli na buđenje, ali sve to nije vredelo. Tek kada je razočarano stao da se okreće od nje skrivajući suze bola i tuge, lutka leptira Snohvatača se užasnuto trgla. San je iščileo.

U prirodi, sve je bilo kao u snu, i bogatstvo sunčevih zraka, i poigravanje povetarca s modrozelenim listovima na granama stoletnih hrastova, i raskoš boja najraznovrsnijih poljskih i livadskih cvetova, i zanosna muzika mnogostrukih zvukova prirode. Samo leptira Snohvatača nigde nije bilo na vidiku.

Ona tada shvati ono što je do sada odbijala sebi da prizna - da će zauvek ostati sama ukoliko ne posluša zov prirode u otkucajima njenog srca, ukoliko ne izađe iz svog oklopa - košuljice i ukoliko ne dozvoli suncu da joj ogreje i osuši krila. Bez obzira na žutu kišu, bez obzira na trnje, bodljikave žice, kaljuge, ogromne viline konjice. Želela je, konačno, makar samo jedan zanosni, zajednički let s prekrasnim leptirom Snohvatačem. I zato, čvrsto rešena da ga pronađe, započe svoju kraljevsku metamorfozu.


 

Autor: Janika Peči

Janika Peči, po zanimanju službenik, po vokaciji književnik, po duhovnom opredeljenju tragalac za Konačnim. Član Udruženja književnika Srbije. Do sada objavio 15 knjiga poezije i proze za odrasle i decu kao i haiku poezije. Tragalac kroz jogu, TM i TM Sidhi program, Silva metod, Reiki i Kundalini reiki, Cord metod i Porodični raspored, Skalarne talase i Kundalini maha jogu.

Link za zainteresovane: www.panonijaruma.rs
 

SEMINARI & RADIONICE