Zašto je MAJKA i ŽENA u Srbiji MUČENICA?

Vozio sam dobro poznatom trasom Beograd – Obrenovac. Često mi se u toku vožnje “upali” kundalini šakti, mozak se ispuni blagim i prijatnim pritiskom, kičma i trup energetski užare, a percepcija proširi u beskraj. Čula polako postaju svesna svog unutrašnjeg gospodara i vraćaju se u centar, u središte svog ishoda. Tada jezdim lagano, vožnja se odigrava, automobili prolaze, predeli se smenjuju a JA nestajem u NJOJ, veličanstvenoj Majci, voljenoj Šakti, kreaciji, blaženom bivanju, čistoj svesti...

Čini se da negde putujem, međutim, sve vreme sam na jednom jedinom mestu, u Sebi.

U takvim stanjima, ponekad se pogled zaustavi na nekoj osobi, sceni ili objektu. Proširenost percepcije u potpunosti proguta predmet svog posmatranja i ja se sjedinim sa onim u šta gledam fizičkim očima. Telo u tom trenutku postaje ogromno čulo koje pojmi i percipira svaki titraj međusobnog odnosa subjekt-objekt. Duboke i snažne spoznaje rode se nekada iz takvog iskustva.

svetica Zaustavio sam se kod semafora u selu Umka. Pokraj puta stajala je starica. Nosila je kaput, vezanu maramu i borila se za svaki udah. Zagledao sam se u nju, u svaku boru na njenom licu, pokret ruke kojim je masirala predeo srca, usahle oči. Ispunio sam se osećajem mučeništva, težine i slomljenosti. Upalilo se žuto, potom zeleno svetlo na semaforu. Krenuo sam polako, odvezujući svoju pažnju od starice.

Šakti je počela da me obuzima sve jače, goreo sam u sjedinjenju sa Njom.

Na autobuskoj stanici pokraj puta, ugledao sam još jednu stariju ženu. Možda je mogla da mi bude majka. U trenu sam bio usisan u njen izraz lica i stanje bića. Još jednom, svaku ćeliju mog tela ispunio je osećaj mučeništva.
U glavi se stvarala samo jedna misao – MUČENICA. Moja svest odlutala je u prošlost i stopila se sa kolektivnom svešću ovog prostora i naroda. Slike su jurile mahnito pred mentalnim ekranom, svaka noseći još jaču spoznaju o stanju ovdašnje majke i žene. Ugnjetavane, zapostavljene, izložene neprestanom mučenju, težini, borbi i nerazumevanju. Majka je ovde patila vekovima, gažena je i slamana, deca su joj mučena i ubijana, ostavljana je skrhana i sama da jede svoju nutrinu u tami gladnog postojanja.

Kada bi umrla, oko nje bi govorili: “Mučena Zorka, Slavka, Rada, Rosa...”
Svi su nesvesno znali da je bila mučena.
Ovde su majke sekle svojoj deci udove da bi ih spasile od rata. Pesme su pevane o njihovoj žrtvi i bolu. Ovde je majka davala život za decu, neretko bivajući osuđivana i kažnjavana upravo od svoje čeljadi.
Gazili su je osvajači, deca, prijatelji, porodica. O jadna Majko, o presveta Mučenice, zar ne vide slepi da je tvoj bol uzrok njihove patnje? Zar ne vide besne gnjide da su sebe pokopale zarivajući strele u tvoje srce?

Oprosti Majčice, jer tvoju milost ovde prokockaše. Oprosti Voljena jer ti bol i patnju nanosiše. Ja Te molim, o Voljena, jer umesto njih ne mogu, Ja Te molim o Jedina, smiluj se i pogledaj stado svoje zabludelo. Ti, koja si zagrljaj na kamen bačeni poslala, Ti, koja si suzama krv ispirala, o Voljena, duboko Ti se izvinjavam za sve što u Srbiji prema tebi učiniše. Ne znadoše, ne htedoše bolje, ne videše ko si Ti. O jedina, o najlepša, oprosti nam... oprosti mi.

majka To je tvoja Majka, čitaoče. To je tvoja ćerka i žena, baka i tetka. U njima plovi Božanska Mati, u njima je skrivena i čeka da je čistota tvog srca probudi. Pokori svoju obest i gnev, poljubi njihova stopala, sagni se pred Njom i dodirni čelom zemlju. Shvati da si crv, o čitaoče, shvati da si iz njihove utrobe izašao, da bez Majke tvoj život ne bi postojao.
Pomiluj je, zagrli je, zamoli je za oprost i nestani u Njenoj milosti. To je tvoj jedini spas, nema drugog iskupljenja za tebe, nema ni za Srblje ni Srbiju.

***

Jezdio sam polako kroz prostor i vreme putne deonice Beograd – Obrenovac, a opet, nisam se ni pomerio. Majka je prodrla u mene i pokazala mi uzrok kolektivne patnje naroda sa ovih prostora. Mnogi su govorili o tom prvobitnom grehu i uzroku zbog kog nas stihija nosi vekovima. Mnogi su odgovori dati, ali među njima ne nađoh ikoga da pominje svoj odnos prema Majci.
Mater... i ja... Materija. Jezik vam daje odgovor, jezik prikazuje da je vaš materijalni svet u kom obitavate od Majke stvoren. Zar misliš da ćeš lepo živeti ako svoju Mater obogaljiš i unesrećiš? Zar misliš da u Njenom svetu živiš tako što ćeš Nju, Vladarku, oskrnaviti i povrediti, a potom boljitak očekivati? Eh...

Današnja, moderna žena, izgradila je svoju poziciju na buntu i revoltu. Ona je morala da pogazi svoju istinsku prirodu da bi opstala u surovom društvu. Danas, ona se skida i pokazuje svoje golo telo bez mere, njene reči su retko suptilne a pogled blag, ona je postala oštra, vatrena, kobna i opasna. Ona je morala da evoluira, ali daleko je od svoje uzvišene prirode otišla. Prigrli je čoveče, pomiluj i zagrli u čistoti svoga srca, a ona će odmah prikazati svetlost. Ako te i povredi, voli je, ako te i zgazi, neguj je. Ti si je sputao, ti je moraš i osloboditi. O ženo, predivno i meko koračaj, voli i kada je teško, otopi karikaturu koju si morala zbog nas da izgradiš. Glupi i slepi smo bili, oprosti nam.

zena vatra

Prisetio sam se detinjstva. Poznavao sam skoro sve srpske epske pesme napamet i deda je često od mojih recitacija pravio performans pred svojim prijateljima. Govorio sam stihove iz duše, verujući u viteštvo i junaštvo. Međutim, jednu pesmu nikada nisam mogao da prebolim. Ona je srž, ona je rekla sve.

Smrt majke Jugovića

Mili bože, čuda velikoga!
Kad se sleže na Kosovo vojska,
U toj vojsci devet Jugovića
I deseti star Juže Bogdane;
Boga moli Jugovića majka
Da joj bog da oči sokolove
I bijela krila labudova,
Da odleti na Kosovo ravno,
I da vidi devet Jugovića
I desetog star-Juga Bogdana.
Što molila, boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
I bijela krila labudova,
Ona leti na Kosovo ravno,
Mrtvi nađe devet Jugovića
I desetog star-Juga Bogdana,
I više nji devet bojni koplja,
Na kopljima devet sokolova,
Oko koplja devet dobri konja,
A pored nji devet ljuti lava.
Tad zavrišta devet dobri konja,
I zalaja devet ljuti lava,
I zaklikta devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila,
Već uzima devet dobri konja,
I uzima devet ljuti lava,
I uzima devet sokolova,
Pak se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snae ugledale,
Malo bliže pred nju išetale,
Zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica,
Zavrištalo devet dobri konja,
Zalajalo devet ljuti lava,
Zakliktalo devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u ponoći,
Al' zavrišta Damjanov zelenko;
Pita majka Damjanove ljube:
"Snao moja, ljubo Damjanova,
Što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al' je gladan šenice bjelice,
Ali žedan vode sa Zvečana?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
Nit' je gladan šenice bjelice,
Niti žedan vode sa Zvečana,
Već je njega Damjan naučio
Do po noći sitnu zob zobati,
Od po noći na drum putovati;
Pak on žali svoga gospodara
Što ga nije na sebi donijo."
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad ujutru danak osvanuo,
Ali lete dva vrana gavrana,
Krvava im krila do ramena,
Na kljunove b'jela pjena trgla;
Oni nose ruku od junaka
I na ruci burma pozlaćena,
Bacaju je u krioce majci;
Uze ruku Jugovića majka,
Okretala, prevrtala s njome,
Pa dozivlje ljubu Damjanovu:
"Snao moja, ljubo Damjanova,
Bi l' poznala čija j' ovo ruka?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
Ovo j' ruka našega Damjana,
Jera burmu ja poznajem, majko,
Burma sa mnom na vjenčanju bila."
Uze majka ruku Damjanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tijo besjedila:
"Moja ruko, zelena jabuko!
Gdje si rasla, gde l' si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
Ustrgnuta na Kosovu ravnom!"
Al' tu majka odoljet ne mogla,
Prepuče joj srce od žalosti
Za svojije devet Jugovića
I desetim star-Jugom Bogdanom.