Biljka nad biljkama - PRENOŠENjE TAJNE

Na korenu kiselog drveta uzdizala se srednjovekovna tvrđava u  čijem  središtu se nalazio stari manastir.
Kiselo drvo (Ailanthus altissima) je visoko listopadno drvo sa snažnim korenom. Zovu ga još i drvo neba. Može da raste na siromašnom i suvom zemljištu. Izdržava niske temperature, ali može da strada od mraza naročito ako je mlado i nalazi se na otvorenom i vetru izloženom mestu.

Kroz portu manastira prošla je grupa posetilaca. Među njima je bila i Dunja. Obišla je mnoge manastire do sada. Ovde je prvi put osetila kako vazduh treperi. Kao da je proređen. Sunčevi zraci koji su se probijali kroz kupolu davali su freskama kosmičku dimenziju.

Ispred manastirskog konaka prostirao se vrt pun raznobojnog cveća. Najviše je bilo muškatli. Bilo je to polje blaženih, a cvet muškatle nagrada onima koji pronađu put do njega. Muškatla je bila ona tajanstvena biljka nad biljkama. Dunja je baš tu zastala. Čovek koji je radio u vrtu povremeno je podizao pogled tek da osmotri ljude koji su tu svakodnevno prolazili. Njegov pogled osvetlio bi sve od zemlje do neba.

Da li je to dragi kamen u njegovim očima?
Sve je Dunji ovde postalo čudno. Poželela je jedan pelcer neke od prelepih muškatli. Vrtlar je uputio kod monahinje koja brine o muškatlama.

- Pokloniću ti jednu posebnu. To je vrsta Pelargonium crispum – rekla je monahinja Anastasija.

Ulazeći u autobus Dunja je razmišljala o mirisu koji se polako širio. Taj opori miris muškatle odnekuda joj je bio poznat. Čovek koji je sedeo pored nje zamolio je da otvori prozor. Pridržao joj je muškatle.

- To je miris ljubavi. Čuva se u ovom manastiru. Već sam izgubio svaku nadu da ću ga pronaći – rekao je Neznanac vraćajući Dunji muškatle.

Taj miris ne mogu svi da osete. Neznanac je zbog njega došao ovde. Nekada davno prijatelj mu je ispričao da mnogi ljudi dolaze u ovaj manastir ne bi li ga osetili. Spremni su čak i da plate da bi ga dobili misleći da je to nešto što se tek tako kupuje kao kada  uđeš u prodavnicu i tražiš da ti daju najbolji Armanijev parfem.

Kada su stigli u grad Neznanac iz autobusa pozvao je Dunju na kafu. Tek tada Dunja ga je malo bolje pogledala iako je sve vreme puta sedeo pored nje.
Neznančeve oči su bile pune proleća. Sunce se probijalo kroz zenice i činilo ih prozračnim i blještavim kao kada se probija kroz krunične listiće prvih ljubičica. Neznanac je pronašao jedan skriveni kutak u Dunjinom oku. Njena duša ušetala je među ljubičice prateći njihov miris. Prešla je mirisni prag iza koga se krio večni život.

Oduvek je privlačilo ono što je bilo nepoznato i neobično. Ovoga puta to je bio Neznanac koji je sa sobom doneo tajanstveni miris. Imao je oči njene bake najlepše na svetu, boju kose njene prve simpatije, glas nekoga ko je nekada davno bio beznadežno zaljubljen u nju, a da to ona nije znala.

To nije mogao biti običan čovek. To je čovek koji je prepoznao miris ljubavi. Na trenutak Dunja se uplašila i poželela da pobegne.

- Od ljubavi se ne može pobeći – poručio je Neznanac.

Pošla je za njim. Koračala je kroz vreme mirno i spokojno jer je bila sigurna da je život voli kao što je ona volela njega.

Da, ima. Ljubav. Dunja je znala da će je ona voditi kroz život.

 

Autor: Pavlina Panić

SEMINARI & RADIONICE