Put BOGINJE ~ Svetlo na kraju TUNELA

Put Boginje je vrlo samotan. Dogodi se tako da budeš jedina koja veruje u sebe i proces. Jedina kojoj je stalo, koja razume, daje podršku, ohrabrenje, osnaženje i utehu samoj sebi. Jer na tom putu upravo oni najbliži predstavljaju najveći otpor i agresiju. Na momente ne vidiš ni jedan jedini razlog da nastaviš dalje. Samo uzaludnost. Besmisao. A i nema nikoga da ti kaže da li „tamo“ zaista postoji. Sve se čini tek kao maštarija koja te nekako natera da ipak ustaneš iz kreveta.

Međutim, za sve to vreme, negde u nesvesnosti, luta neka slepa izvesnost koja tvrdoglavo garantuje da ćeš stići tamo – tamo gde se jasno sećaš ko stvarno jesi. Gde si dobro. Gde je život sladak i stvaran. Ljubavan.

Dok se krećeš po laži života i izvodiš slalom od moranja do trebanja, ti se paralelno krećeš i nekom nevidljivom stazom. Krećeš se poput neke samoobnavljajuće Feniks ptice koja leti preko golemih prostranstava i pronalazi svoj svet uz pomoć nebeskih znakova. Istovremeno se tako babuška i Boginja čitav svoj život kreću jedna prema drugoj, premda ni jedna od njih nije svesna postojanja one druge dok se ne sretnu.

Da, put Boginje često vodi kroz mrak. No, njegova je veličanstvena tajna u tome da si ti sama i tunel, ali i ono svetlo na njegovom kraju.

Izvor: PUT BOGINJE facebook stranica