DOSADA I SLOBODA

"Neku stvar možemo stvarno dobro sakriti tek kada učinimo da bude prekomerno uočljiva." - Edgar Alan Po

Sličnu ideju sam čuo i pre nekoliko godina tokom razgovora u Peruu kad je moj sagovornik, inače profesionalni vodič kroz ezoterične predele Svete doline, nedaleko od Kuska, rekao da je Bog iz svoje beskrajne božanske dosade smislio igru u kojoj još uvek božanski beskrajno uživa - sakrio je od čoveka gral znanja, moći i ljubavi u njemu samom.

- Napraviću fantastičnu i opipljivu iluziju ispred njegovih očiju, a gral ću sakriti u njemu. Tu ga Pitekus sigurno neće tražiti - bila je to prva ćudljiva želja velikog Stvaraoca.

I legenda se kotrlja dalje: Pitekus zaista pretražuje mora i okeane, prekopao je brda i dolove, izrovario je zemljinu koru, istražuje svemir a već je boravio na Mesecu i stremi ka Marsu... ali odgovore na pitanja nije našao.
Pitekus ima svoj ritual: jutrom se probudi, raskrmelja oči, doručkuje, obavi malu jutarnju higijenu i napada novi dan sledeći imidže sopstvenih očiju.
Čovek veruje sopstvenim očima?
Najjača je ona - Ne verujem dok ne vidim, a?

Ali Svemoćni voli Pitekuse te im je poslao delić svoje beskonačne božanske dosade kao alatku da reše enigmu, jer je video da miljenici njegovi tumaraju u mraku sopstvenog vida. Ali ne lezi vraže, ljudovi umesto da dosadu iskoriste kao pokretačku snagu, našli su način kako da je "ubiju"; 98,8 odsto njih se ulepilo na televizor, religiju, politička naglabanja, moć, novac, beskonačne sportske događaje i istorijska finala, pametne telefone, kompjutere, igrice, kockarnice, alkohol i drogu...

porok

Mali broj Pitekusa je izlaz iz dosade pronašao u umetnosti, muzici, plesu, netakmičarskim fizičkim aktivnostima, duhovnosti, empatiji. Oni su provalili da se na ovaj način boravi u sadašnjem trenutku koji ima magičnu vibraciju.

Grupa koja ubija dosadu takođe se nalazi u sadašnjem treunutku, ali pod hipnozom fabrikovanih vibracija koje izazivaju sintetičke promene telesnih senzacija na koje se čovek navlači na keca; radost-tuga, dobitak-gubitak, ekstaza-spuštanje, pesma-plač.

Grana industrije koja se bavi programiranjem ljudi se naziva umni inženjering.
Dosada je sveta lopata - možeš da se otkopaš ili zakopaš... odluka tvoja.
Dosada ima svoju anomaliju: postoji teniski lakat, postoje pušačka kolena, postoji korporacijski analni otvor, i postoji iščašeni mozak dosadnog tipusa.

Evo dokaza:
Zar ne dosađujem dosadnim tekstovima koji obrađuju stalno istu temu?
Život je suviše kratak - rečenica je iznimno dosadnih tipova.
Kad bolje razmislim dosada je iluzija nad iluzijama.

Postoji pet elemenata koji sačinjavaju svet koji poznajemo:

Voda - poseduje sva tri agregatna stanja.
Zemlja - ima jedno čvrsto stanje.
Vatra - poseduje stanje ali ga stalno gubi.
Vazduh - stanje-nevidljivo.
Um - stanje ne postoji.

Dosadni tipovi postaju zanimljivi kad se nečim stimulišu, jer drugačije ne bi mogli da funkcionišu. A posle kad se navuku na stimulans, ti isti tipovi postanu dva puta dosadniji nego pre stimulacije.

Dakle sve se svodi na: stimulaciju-vibraciju-realizaciju.
Čim se probudim otvaram oči i tražim stimulans; to može biti rad, to može biti boravak u prirodi, to može biti poljubac voljene osobe, mogu biti moja deca, moja majka, otac, dobra klopa. Može biti i čitanje, pisanje, buljenje u televizor, prelistavanje novina, surfovanje po netu, pijenje kafe, alkohola, drogiranje, a može biti i strah, briga, paranoja. Može biti bilo šta što menja telesne senzacije.

Ali imam li hrabrosti da zatvorim oči, ugasim svetlo i muziku, spustim roletne i ostanem sam sa samim sobom, bez nadražaja spoljnih stimulansa, ma kakav god oni oblik imali i koliko se meni činili važni i prirodni?

Postoji li stimulus tu, u dubini mraka sopstvenog bića, iza oluje sopstvenih misli, osećanja i emocija?

Primećujem neverovatnu simetričnost u vremenskom trajanju različitih stimulansa: litraško pivo se ispija za manje-više sat vremena, linija kokaina drži manje-viže sat vremena, posle izduvanog džoksa drugi se pali za manje-više sat vremena, ali i meditacija traje manje-više sat vremena i čas yoge traje manje-više sat vremena!

Ko hoće da se skida sa sintetičkih stimulansa ima samo jednu putanju: stimulansom protiv stimulansa!

Zameniti sintetik za organik.

Treba držati na umu jednu istinu; čovek nikad, ali ni u jednom slučaju, nije navučen na spoljni stimulans, već je navučen na osećaj navučenost. Kad nisu u pitanju droge, alkohol, kocka ili sex, navučenost je na uspeh, prestiž, lovu, aute, kvadrate, telefone, kuće, sportske timove, nacionalizam, ideologiju, sopstvenu decu, roditelje, kuknjavu, hvaljenje, pametovanje, položaj u društvu, devojku, frajera...

Hoću bolje, hoću još...
Uvek je malo...
Čini se da je navlaka deo života. Da li je stvarno tako?
Postoji li stanje kad se skineš sa svega, uključujući i molitvu, meditaciju, yogu, oca, majku, ženu, dete... kad se skineš sa sopstvenog života?

Zvuči kao jeres, ali kako se možeš navući na nešto za šta si siguran da će sigurno proći?!
Treba potražiti ono iskonsko, rumeno u obrazima, i davno zaboravljeno stanje - da BUDEŠ.