Priča o USPEHU siromašnog FUDBALERA

Moji roditelji su morali da nađu još po jedan posao kako bi mogli da zarade dovoljno da mi kupe kopačke. To je nešto što će me pratiti dok sam živ.

Sećam se da su moje 2 sestre išle bose zbog toga da bih ja imao patike sa kojima bih trenirao. Roditelji su radili u rudniku - živeli smo užasno. Kada smo sestre i ja odrasli morali smo i mi da radimo sa njima. Kopao sam u rudniku od 10. do 15. godine i potom pomagao u dostavi namirnica u gradu. Bio je to težak posao.

Kada sam počeo da igram za Rosario Sentral, trebalo mi je pola sata da stignem do trening centra. Majka me je svakog dana vozila biciklom. Ali, sa nama je morala da ide i moja mlađa sestra jer nije imao ko da je čuva. Ja sam sedeo pozadi, a sestra na volanu. To se dešavalo i kada je bila zima i kada je padala kiša.

Verujete li mi da je to trajalo 7 godina?

Moj otac je kopao u rudniku punih 16 godina, sve dok nisam potpisao ugovor za Benfiku iz Lisabona. Tada sam ga ubedio da konačno prekine s tim. Bio je lep osećaj pozvati ga i reći mu: "Tata - ne moraš više da radiš toliko!"

Ispovest jednog argentinskog fudbalera koji je ostvario snove.

U pitanju je Anhel di Marija koji trenutno igra za Pari Sen Žermen.

Preuzeto sa fejsbuk stranica Dnevna doza lepog & Dnevna doza sporta