Još malo o ZASLUŽIVANJU

Lično iskustvo zaista nema cenu, pa bih želeo da podelim još jedan zanimljiv događaj sa vama.
Pre samo nekoliko nedelja pisao sam o tome kako su mi decenije bile potrebne da bih postao svestan da samom sebi postavljam prepreke. Negde u prošlosti sam poverovao da se za uspeh i sreću moramo jako mučiti i trpeti teškoće, pa se to manifestovalo na mnogim poljima mog života. Međutim, nikako nisam uspevao da vidim šta je to što me sputava. Kao da mi neko šutira penal, a ja ne znam ni gde je lopta, gde je gol, niti znam da sam golman. Prethodni tekst o oslobađanju od uverenja na skijaškom vikendu je nagovestio oslobađanje od snažnih okova, ali izgleda da je to bio samo početak.

Sada, nešto svesniji kako ova igra funkcioniše, sve dublje uviđam da u bukvalno svakoj životnoj situaciji, a posebno u onoj koja uzburka naše emocije, stoji suptilni poziv da rešimo problem. Najčešće kada čujemo da duboko u sebi nosimo uverenje da ne zaslužujemo nešto, naš um se pobuni i mi kažemo „Ma daj, ja verujem da zaslužujem ljubav, sreću, zdravlje i milion dolara, ali to ne radi tako.“ Ali, tada zaboravljamo da se u svakom trenutku u našu podsvest ulije bar milion puta više informacija nego što svesno možemo da primetimo. 

Verovatno je većini ljudi koji se bave razvojem svesti poznata statistika o dobitnicima velikih nagrada u igrama na sreću. Pet godina pošto bi dobili ogromnu novčanu nagradu, 90 dobitnika se nalazi u lošijoj finansijskoj situaciji nego pre dobitka. Kako to objasniti? U njihovoj podsvesti je snažno uverenje da ne zaslužuju taj novac, pa im na um padaju razne ideje kako da ga se što pre otarase. Neko od njih bi ušao u posao u kome će biti prevaren, neko bi sabotirao sebe izborom pogrešnog partnera, kupio skupa kola koja bi slupao dan kasnije, itd...

Naša podsvest nalazi način da nam brzo stavi do znanja koja su naša uverenja, ali retko imamo dovoljno hrabrosti da prihvatimo da je naša životna situacija nepogrešivi odraz naših uverenja. Ukoliko se pitate šta je to  u šta vi verujete da zaslužujete, okrenite se oko sebe, sagledajte svoju situaciju i imaćete najiskreniji mogući odgovor. Koliko naš život može da bude lepši i koliko više ljubavi možemo da damo, ukoliko rešimo probleme koji negde u nama postoje?
 

I sad dolazimo do konkretnog događaja, koji je prethodio ovom pisaniju. Juče se vraćam sa posla i slušam audio knjigu Dena Milmana „Ne postoje obični trenuci“. Upravo je govorio o zasluživanju i  kako naša uverenja nastaju. Njegovo mišljenje je da se to dešava u periodu kada smo još deca i učimo šta je na ovom svetu „dobro“ i „loše“. Pritom učimo da se „dobro“ ponašanje nagrađuje, a „loše“ ponašanje kažnjava. Mi ljudi imamo u proseku oko 60.000 misli dnevno i svakome se dogodi da bar nekad ima razne negativne misli, a sigurno smo svi nekada i učinili nešto što nismo smatrali „dobrim“. Možda smo nekada ukrali čokoladicu ili bombonu, igračku, možda smo nekada prepisali zadatak, možda smo slagali itd... Moguće je da smo se tom prilikom “izvukli“ i nismo „platili“.

Ali, naš unutrašnji sudija ne zaboravlja. Naša podsvest, sve to pamti i poredi naše misli, reči i dela sa osećanjem lične vrednosti. Pošto nismo bili „dobri“, a provukli smo se, moramo naći način da sebe kaznimo. Tada počinju da nam se dešavaju stvari za koje nemamo pojma zašto dolaze, a služe kako bismo svoje „loše“ delo doveli u ravnotežu, tj. kako bismo „platili ceh“ za ono što smo uradili. Tako se i razvija obrazac ponašanja, koji se ponavlja, sve dok ne naučimo svoju lekciju. Zanimljivo je i sledeće razmišljanje. Milman kaže da što imamo više ideale, obično imamo niži osećaj lične vrednosti, zato što se stalno poredimo sa nečim ogromnim i teško dostižnim. Zato ljudi sa „manjim“ idejama obično deluju samopouzdanije i imaju manje unutrašnjih konflikta.

I sa tim mislima, a povišenom energijom i afirmacijama o zasluživanju, stižem kući. Ulazim u stan, a spremačica koja jednom nedeljno dolazi i pomaže mi sa održavanjem čistoće, odlazi. U tom trenutku setim se da  mi se UVEK dešava da samo tim danom, po njenom odlasku. meni pokipi supa, te moram da čistim malopre izglancani šporet. Zaista se to dešavalo SAMO tim danima kada ona već obavi posao. Znao sam da je razlog za to negde u meni, ali nisam uspevao da dođem do odgovora. Ali, u trenutku inspiracije, sve mi je postalo jasno. Imao sam uverenje da ne zaslužujem da neko čisti za mene. Moja podsvest je morala da nađe način da isprljam nešto kako bih morao i ja da čistim, pa da se tako nekako sve dovede u kosmički balans.
 

I, stižem ja do šporeta. Pažljivo uključujem ringlu. Otvaram prozore i vrata kako bi se stan provetrio. U sebi se zahvaljujem na spoznaji i pratim situaciju u šerpi. Odjednom promaja. Prozor u dnevnoj sobi nije bio dobro zatvoren, naglo se otvara i obara na pod dve predivne, indigo plave flaše pune vode. Staklo puca na stotine komadića. Samo na sekund sam pomislio „E jbg.“ Nisam bio baš presrećan, ali, to je bila prilika da još jednom vežbam na ličnom primeru - „To je dobro“.  Zahvalio sam se flašama što su mi služile i nisam paničio, vikao, tj. čak se nisam ni pomerio. Sačekao sam da se supa zagreje i sklonio je sa ringle, a misao koja mi je došla je – Hvala za još jednu priliku za čišćenje.

Ovog puta sam jasno video da mi sa penala stiže spora lopta i mirno sam je uhvatio. Mirno sam otišao do prozora i dosta dugo i pažljivo skupljao stotine neverovatno sitnih staklića, ponavljajući u sebi „za sve što je u meni, a izaziva ovo... - hvala ti, volim te“. Kažu – retko ćete znati kada je nešto u potpunosti očišćeno na energetskom nivou. Pošto sam završio sa čišćenjem i sušenjem parketa, seo sam, zažmurio i zapitao se,  šta je to zaista u meni?  Čekao sam vrlo kratko. Pojavile su se slike iz detinjstva kada sam sa stola ukrao neke pare kako bih kupio sličice, gledao mamu kako vadi sudove iz mašine, a ja joj nisam pomogao, ili od porodičnog prijatelja maznuo sićušnu igračku. Pogledao sam sebe u telu deteta, objasnio malom Marku da je u tom trenutku uradio najbolje što je umeo i konačno oprostio sebi. Trideset godina kasnije, verujem da je ta energija obavila potrebno i otišla na transformaciju.
 

Kažu da često ne možemo znati kada je nešto zaista očišćeno. Zato, nastavljam da čistim i radosno iščekujem narednu posetu teta Marije. Osećam da naredne nedelje neću morati da dodatno čistim svoj stan.

Autor: Marko Maoduš, Follow Yout Heart Coaching Marko Maoduš

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:

Kako ostati motivisan i negovati motivaciju?

Deca u sadašnjem trenutku

Moć navike: Kako se osloboditi?

Život počinje izvan komforne zone

Kako najbolje organizovati sebe?

Kako da vodimo nadahnut život?

Priča o neuvredljivom čoveku

Priča o kralju i prijatelju
Živeti kao kanal Univerzuma
Kako napuniti cediljku vodom - poučna priča
Jedan od načina da rešimo svaki problem

Kako je jedan skijaški vikend postao duhovno putovanje

SEMINARI & RADIONICE