Sveti Sava - utemeljitelj srpskog pravoslavlja

Beše jednom jedna zemlja Raška i njom vladaše veliki župan Nemanja. Žena mu je bila Ana i imali su nekoliko dece, ali su i pored toga žarko želeli još jedno dete, dečaka koji će biti radost i uteha duši njihovoj, budući naslednik države i njihov najčvršći oslonac u starosti. Svakog su se dana Nemanja i Ana molili bogu da im da da dobiju muško čedo i dobri bog im je uslišio molitve. Podario im je čudo od deteta, milog, lepog i pametnog dečaka koji beše novi znak svetu. Nemanja i Ana zahvališe se bogu, krstiše svog sina vodom i duhom svetim i na krštenju mu dadoše ime Rastko. Tako se rodi Sveti Sava, princ i sin Nemanjin, nežna grana velikog hrasta.

Rastko je odrastao uz natprirodnu i neizmernu ljubav svojih roditelja. Gledali su na njega kao na dar sa neba i smatrali su ga najboljim i najpametnijim od sve dece. A on i beše takav, dobar, pametan i skroman. Bio je ponos i radost i roditelja i učitelja. Svojim razumom, blagom naravi i veselom dušom izazivao je divljenje ljudi i svi su sa velikom pažnjom, ljubavlju i zanosom slušali o skromnom ponašanju i čednom životu mladoga princa.

Kada je došao u doba u kome mali dečak postaje odrastao muškarac koji razumeva sve ono što se oko njega zbiva, i očevu borbu za nezavisnost i njegove velike napore i uspehe u stvaranju države i jačanju vlasti, Rastko je ostao ravnodušan. Nije se zanosio, niti oduševljavao uspesima svoga oca, jer su za njega carstvo i bogatstvo, slava i njen sjaj bili senka zemaljskog života. Poštovao je Rastko i oca i majku, bio je vredan i izvršavao je sve svoje dužnosti, ali je u dubini duše svoje osećao da takav život nije za njega. Zanimale su ga legende o starim hrišćanskim svecima i mučenicima, čitao je Sveto pismo i duboko i dugo razmišljao o veri i velikim tajnama čovekovog postojanja.

 Hram Svetog Save na Vračaru

Molio se i u molitvama tražio način kako da pobegne od ovozemanjskog sveta, svega se oslobodi i u potpunosti se preda Bogu. Želja mu se ostvarila. Pun verskog zanosa, sledeći svoje srce i svoje ideale Rastko je jednog dana napustio roditeljski dom i otišao u Svetu goru, mesto na kome je mogao da nađe duševni mir i da živi anđeoskim životom za kojim je toliko žudeo. Tog dana Rastko je otišao zauvek, a umesto njega duhovno se rodio Sveti Sava, najveći srpski svetac.

Ceo je svoj život Sava posvetio pravoslavlju i razvoju srpske crkve. Učio je ljude šta je prava vera, tvrdeći da su ispravnost života i dobra dela uzaludni bez prosvećene i prave vere u boga. Njegova velika i snažna ličnost, bogato znanje, tiha narav i apostolski život koji je vodio ostavljali su jak utisak na sve koji su ga znali, ne samo u njegovoj zemlji, već i daleko van njenih granica. Čak i mnogo godina posle njegove smrti, neprijatelji srpskog naroda su se plašili njegovog uticaja, pa su u tom svom strahu i velikom neznanju spalili i u pepeo pretvorili njegovo telo. Legenda kaže da dok su mošti sveca gorele, veliki plamen se digao prema nebu i osvetlio ceo grad. Živi duh svetitelja je sa nebesa, iz dalekog i nevidljivog sveta posmatrao tu veliku vatru. Sa osmehom pobednika oprostio je nevernicima i blagoslovio svoj srpski narod.
 

    
Spaljivanje moštiju Sv. Save na Vračaru

Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić) rođen oko 1175. u deževačkom kraju na planini Goliji. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i prvi srpski arhiepiskop. Bio je brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Bio arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao Jerusalim. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.
 

Autor: Boske, www.boske.rs

SEMINARI & RADIONICE