Kabir – poezija Izvora

Čitajući knjige svi pomreše, niko ne postade mudriji
Jedino onaj postaje mudar koji čita reč Ljubavi

Tačnih podataka o Kabirovoj godini rođenja nema, ali se većina proučavalaca slaže da se to najverovatnije zbilo 1440. Uopšte, nije mnogo biografskih podataka sačuvano o Kabiru, a i među njima se neki prepliću sa legendama koje su kasnije o njemu ispredane sa manje ili više verodostojnosti. Ono što se sa sigurnošću može reći je da je Kabir rođen u Benaresu ili njegovoj bližoj okolini, i da je tu proveo najveći deo života.

Rođen je i odgojen u muslimanskoj porodici. Izgleda da je rano došao u kontakt sa mističkom tradicijom i poezijom velikana sufi misli kao što su Džalal' Udin Rumi i Omar Kajam, a verovatno i Atar, Sadi i Hafiz. S druge strane, Benares je sredinom petnaestog veka bio pravi centar velike renesanse hinduizma i središte posvećeničkog, tj. bakti, pokreta koje su predvodili prosvetljeni Učitelji (po mnogima i Avatar, tj. Bogočovek) Šri Čajtanja, iz Bengala, nekoliko decenija pre toga, i veliki verski reformator Ramanuđa, sa juga Indije (12. vek).

Živeći u takvoj atmosferi, duh poput Kabirovog primio je ogroman uticaj i od te duhovne tradicije. Upravo je Učitelja Ramanandu, čija je reputacija bila izuzetna u to vreme, i kome su mnogi dolazili u Benares po duhovnu poduku, Kabir odabrao (verovatno je još bolje reći osetio ili prepoznao) kao svog Učitelja. Mada pojedini autori pokušavaju da prikažu još neke kao Kabirove učitelje, Ramananda je jedini otelovljeni Učitelj koga sam Kabir pominje u svojim pesmama.

Dalje, ono što se pouzdano zna je da je Kabir živeo kao domaćin i otac porodice, da je po zanimanju bio tkalac i da je svoju porodicu izdržavao od rada na razboju. Bio je podjednako dobar muzičar koliko i pesnik; zapravo, većina njegovih stihova je imala kompoziciju za pevačko izvođenje sa muzičkom pratnjom. Očigledno, njegov put duhovnog sazrevanja i mističke spoznaje nije bio ni po čemu tradicionalan. On je objedinio dve različite duhovne tradicije – sufi islam i hinduizam – i uzeo najbolje iz njih: od sufija ekstatičnu ljubav, radost življenja i polet, od hinduizma filozofsku širinu i dubinu mističke vizije.

Život je predao Bogu, a ostao je da živi i radi među ljudima, ne razlikujući se ni po čemu spoljašnjem od njih. Nije podržavao asketske krajnosti, versku zatucanost i netrpeljivost, rituali su mu bili mrski i sve je to veoma otvoreno kritikovao, pre svega kroz svoje pesme. Budući da je njegova spoznaja izranjala iz dubine njegovog bića, njegova kritika je imala autoritet koji je privlačio ogroman broj ljudi bez obzira na njihovu versku ili nacionalnu pripadnost, i to svih društvenih slojeva (to svakako nije mala stvar, jer čak i u Indiji sa početka 21. veka, takve razlike i dalje imaju ogromnu težinu i uzrok su ozbiljnih međuljudskih konflikata).

Međutim, zato nije ni čudo da Kabir nije imao samo obožavaoce, učenike i poklonike, već, naravno, i one druge: ljute protivnike iz redova vlasti i verskih krugova (bilo muslimanskih, bilo hinduističkih, jer je na neki način pripadao oboma: muslimanima rođenjem i životom u muslimanskoj zajednici, hindusima time što mu je Učitelj bio hindus Ramananda). Zapravo, jedan od poslednjih pouzdanih podataka vezan je za slučaj kada je Kabir, i to verovatno ne po prvi put, optužen za posedovanje natprirodnih moći koje je demonstrirao prilikom isceljenja. To se zbilo po svoj prilici 1495. godine. Budući da je, kao musliman, bio izvan jurisdikcije hinduskih bramanskih sveštenika, a da je sufijima, gde su Kabira takođe svrstavali, davana prilična sloboda u izražavanju njihove duhovnosti, tadašnji muslimanski vladar je Kabiru poštedeo život, ali je ipak morao da ga protera iz Benaresa u cilju očuvanja javnog reda i mira. Ostatak života je proveo uglavnom na severu Indije, nastavivši život kao Učitelj i mistik, često menjajući prebivališta.

Telo je napustio 1518. u Magaru kraj Gorakpura. Da Kabir nije bio običan čovek, pa čak ni običan pesnik, u narednim vekovima potvrđivali su svi velikani duha koji su jedini i mogli da sagledaju domet njegove vizije. Njihova hvala daje finalni pečat Kabirovoj veličini.

Kabirova poezija je sakupljena iz izvesnog broja knjiga i rukopisa, ponekad čak i sa usana putujućih asketa i zabavljača, jer Kabir nikada nije objavio zbirku poezije – u to vreme retko ko je to i mogao, a naročito ako nije bio u milosti vladajućih krugova. Ipak, na Istoku, Kabir je bio dovoljno poznat da bi se svrstavao u sam vrh pesničkih genija svih vremena. Tek sa objavljivanjem sto odabranih pesama u prevodu velikana indijske poezije i dobitnika nobelove nagrade za književnost, Rabindranata Tagorea, Kabirova poezija je malo više približena Zapadnom svetu, koji počinje da uviđa ono što je Istok shvatio odavno – da je Kabir jedan od onih velikana ljudskog duha čija je poezija donosila talase promena i napretka, visoko se izdižući nad površinom prosečnosti, obeležena vanvremenim vrednostima koje nikad ne gube na svojoj snazi i aktuelnosti.

Šta reći o razgovorima
S kojima se Istina sakriva
Previše priče vodi do haosa
Pa ipak kako bez priče raspravljati
Ako baš moraš, tad pričaj sa svecima,
S đavolima bolje je usta ne otvarati
Blagoslov je razgovor sa mudrima
Priča s glupim bacanje je vremena
Kaže Kabir,
Dopola pun se povazdan ljulja
Ispunjen voli da ostane miran

Priredio: Milan Bojić

Ovaj tekst možete čitati i u decembarskom broju magazina Nova Svest