Dželaludin Rumi - život, delo, poruke

Odlomak iz knjige “Jedino Sve”

Prepevali: Aleksandar Đusić sa Aleksandrom Ljubišom

»Razum je nemoćan u izražavanju Ljubavi. Jedino je Ljubav sposobna da obelodani istinu o Ljubavi i o stanju Zaljubljenika. Put naših proroka je put Istine. Ako hoćeš da živiš, umri u Ljubavi; umri u Ljubavi ako želiš da ostaneš u životu.«

Ime Mevlana Dželaludin Rumi znači Ljubav i ushićeni let u beskrajnost. Rumi je jedan od velikih duhovnih učitelja i pesničkih genija čovečanstva, i bio je začetnik Mavlavi sufijskog reda, vodećeg islamskog mističkog bratstva. Rumi je rođen 30. septembra 1207. godine, u Balku, u Avganistanu, koji je tada bio deo Persijskog carstva. Potiče iz porodice učenih teologa. Pobegavši pred mongolskom najezdom i razaranjem, Rumi i njegova porodica proputovali su mnoge muslimanske zemlje, obavili hodočašće u Meku i na kraju se, negde između 1215. i 1220. nastanili u Konji, u Anadoliji, koja je tada bila deo Seldžučkog carstva.

Naziv Rumi znači ''iz rimske Anadolije'' (u dijalekatskom arapskom pridev rumi još i danas se odnosi na ono što je zapadnjačko ili nestarosedelačko). Njegov otac Bahaudin Valad, sem što je bio teolog, bio je i pravnik i mistik nepoznate loze. Njegov Marif, zbirka beleški, zapažanja u obliku dnevnika, propovedi i neobičnih izveštaja o vizionarskim iskustvima, šokirao je većinu konvencionalno učenih ljudi koji su pokušali da ga razumeju.

Rumija je u očev tajni unutarnji život uputio bivši učenik njegovog oca Burhanudin Mahakik. Burhanudin i Rumi su, osim toga, proučavali i pesnike Sanaija i Atara. Kada mu je otac preminuo, Rumi ga je nasledio na položaju šeika u derviškoj obrazovnoj zajednici u Konji. Sa 24 godine, on je već bio vrhunski znalac u oblasti religije i prirodnih nauka.
Na mističnu stazu ga je uveo lutajući derviš Šemsudin od Tabriza. Rumijev život je bio sasvim uobičajen za jednog verskog učitelja – podučavanje, meditiranje, pomaganje sirotinji – sve dok kasne jeseni 1244. godine nije sreo tog neznanca koji mu je postavio jedno pitanje. Šems je putovao s kraja na kraj Srednjeg istoka tragajući i moleći se da naiđe na nekog ko bi mogao “da izdrži” njegovo društvo.

Začuo se glas:
»A šta ćeš dati zauzvrat?«
»Svoju glavu!«
»Onaj kojeg tražiš je Dželaludin iz Konje.«

Rumi

Pitanje koje je potom Šems izgovorio nateralo je Rumija da se onesvesti i sruši na zemlju. Ne možemo da budemo potpuno sigurni kako je to pitanje glasilo, ali sudeći prema najpouzdanijem saopštenju Šems ga je upitao ko je veći, Muhamed ili Bestami, jer Bestami je izjavio: »Kako je ogromna moja slava«, dok je Muhamed u svojoj molitvi Bogu priznao: »Ne poznajemo Te onako kako bi trebalo.«

Rumi se, osetivši iz kolike dubine to pitanje dolazi, srušio na zemlju. Na kraju je bio u stanju da odgovori da je Muhamed veći, jer dok je Bestami uzeo jedan gutljaj božanskog i zaustavio se na tome, za Muhameda se put neprestano odmotavao. Postoje različite verzije ovog susreta, ali ma kako da je on izgledao, Šems i Rumi postali su nerazdvojni. Njihovo prijateljstvo predstavlja jednu od misterija. Više meseci su proveli zajedno bez ikakvih ljudskih potreba, zaneti u sferi čistog razgovora i drugovanja. Ta ekstatična veza prouzrokovala je neprilike u religijskoj zajednici. Rumijevi učenici osetili su se zapostavljenima. Osetivši nevolju, Šems je nestao jednako neočekivano kao što se i pojavio. Anemari Šimel, koja je četrdeset godina bila zadubljena u Rumijeva dela, smatra da je u vreme tog prvog nestanka započeo Rumijev preobražaj u mističkog umetnika. »Postao je pesnik, počeo je da sluša muziku i da peva, satima se vrteći u krug.«

Stigla je vest da se Šems nalazi u Damasku. Rumi je poslao svog sina, Sultana Velada, u Siriju da vrati njegovog prijatelja u Konju. Kada su se Rumi i Šems drugi put sreli, pali su jedan drugom pred noge, tako da ''niko nije znao ko je zaljubljenik a ko ljubljeni.'' Šems je ostao u Rumijevom domu i oženio se jednom devojkom koja je bila odgajena u njegovoj porodici. Ponovo su počeli dugi mistični razgovori (sohbet), i ponovo je to izazvalo ljubomoru i surevnjivost.
Petog decembra 1248. godine, dok su Rumi i Šems noću razgovarali, Šems je bio pozvan na zadnja vrata. Izašao je, i više nikada nije bio viđen. Najverovatnije je bio ubijen u dosluhu sa Rumijevim sinom Aladinom; ako je tako, Šems je zaista dao svoju glavu za povlasticu mističnog prijateljstva.

Misterija prijateljevog odsustva prekrila je Rumijev svet. Ovog puta je lično krenuo u potragu za Šemsom i tako stigao do Damaska. A tamo je shvatio:

Zašto bi trebalo da tragam? Ja sam isto
što i on. Njegova srž kroz mene govori.
Tragao sam za samim sobom!

sufi ples

Njegova ljubav i ožalošćenost zbog Šemsove smrti našle su svoj izraz u bujici muzike, plesa i lirskih pesama, sakupljenih u obimnu zbirku oda i katrena pod nazivom ''Divani Šemsi Tabrizi'' (''Dela Šemsa od Tabriza''). Jedinstvo je postalo potpuno. Postojala je potpuna fana, poništenje sebe u prijatelju. Šems je pisao te pesme. Posle Šemsove smrti i Rumijevog stapanja sa njim, pronađen je drugi saučesnik, Saladin Zarkub, zlatar.

Saladin je postao prijatelj kojem je Rumi posvećivao svoje pesme, ne onako vatreno kao Šemsu, već sa spokojnom nežnošću. A kada je i Saladin umro, tu ulogu preuzeo je Husam Čelebi, Rumijev pisar i omiljeni student. Rumi je tvrdio da je Husam bio izvorište, onaj koji je razumeo opsežnu, tajanstvenu uređenost i svrhu ''Matnavija'' (''Duhovni distisi''), didaktičkog epskog dela u šest knjiga (kasnije nazvanog ''Kuran na persijskom''), koje se tako ćudljivo prebacuje sa teorije na folklor, sa duhovitih dosetki na ekstatičnu poeziju. Poslednjih dvanaest godina svog života, Rumi je diktirao Husamu ovo remek-delo, kao i besede ''Fihi ma Fihi'' (''Tu je što je tu''), napisane da bi svoje učenike uputio u metafiziku.

Ukoliko postoji jedna osnovna ideja koja bi predstavljala temelj Rumijeve poezije, onda je to apsolutna ljubav prema Bogu. Njegov uticaj na mišljenje, literaturu i sve oblike estetskog izražavanja u islamskom svetu ne može biti precenjen.

Mevlana Dželaludin Rumi napustio je ovaj svet 17. decembra 1273. Pripadnici pet veroispovesti pratili su njegova mrtvačka nosila. Ta noć je nazvana Sebul Arus (Noć sjedinjenja). Još i danas Mavlavi derviši taj dan smatraju za praznik.

Na dan moje smrti, moj mrtvački pokrov se kreće –
Ali to ne znači da mi je srce još na zemlji!
Ne plačite i ne žalite me: ''Avaj, kako je to strašno!''
Upali ste u đavolovu klopku – avaj, to je ono što je strašno!
Ne jaučite: ''Kuku, rastadosmo se!'' na mom pogrebu –
Za mene je ovo trenutak radosnog sastanka!
Ne recite ''zbogom'' kada me polože u grob –
To je zavesa što skrivaće večno blaženstvo.
Videste ''silaženje'' – sad gledajte uzdizanje!
Zar je zalazak pogibeljan za sunce i mesec?
Vama to liči na zalazak, a zapravo je izlazak;
Mrtvački kovčeg na tamnicu liči, a vodi u slobodu.
Koje je seme u zemlju palo a da nije pustilo izdanke?
Zbog čega sumnjate u sudbinu ljudskog semena?
Koje vedro nije izašlo iz čatrnje napunjeno?
Zašto bi se onda Josif ''Duša'' bojao ovog bunara?
Zatvorite usta ovde, a otvorite ih na tom kraju,
kako bi vaše himne odjeknule tamo u Nigdini!

(''Gle, ovo je Ljubav'')