Stimulišite MOZAK da razmišlja IZVAN KUTIJE

HEMIJA PREŽIVLJAVANJA
Svi mi ponekad osećamo strah, anksioznost, depresiju, glad, seksualnu želju, bol, bes i agresiju. Iako ih spolja možemo izražavati na različite načine, naučnici sada mogu da posmatraju, zahvaljujući snimcima funkcionalnog mozga, kako se ta stanja uma proizvode unutar moždanih struktura. Naša posebna ličnost iliti individualno sopstvo stvara se na osnovu toga kako, zašto i do koje mere ispolja- vamo, doživljavamo ili opažamo te emocije.

Pošto smo svi umreženi na sličan način, a ipak različito, i pošto je um najsubjektivnija od svih stvarnosti (pomislite samo koliko se svi razlikujemo po ličnim stavovima, mišljenjima i percepcijama), možemo da razumemo zašto se u prošlosti istraživanje o mozgu smatralo manje objektivnom prirodnom naukom. Možemo meriti crte, ponašanja, sposobnosti, postupke i celokupno funkcionisanje, ali potrebne su nam korelacije s obrascima uma koji se ponavljaju. Naučnici sada mogu objektivno da istražuju fiziologiju mozga zato što mogu da vide strukture i funkcije živog mozga. Istraživači mogu ispitanicima da daju anesteziju, da im umetnu majušne sonde u delove mozga i da im postavljaju pitanja pomoću kojih će odrediti koju funkciju taj deo mozga obavlja. Na sličan način, naučnici mogu da prikače elektrode na spoljašnjost čovekovog mozga i da postave ista pitanja kako bi mapirali delove mozga koji su odgovorni za određene zadatke.

Obrađivanje novih informacija
Drugo je pitanje kako mozak funkcioniše i kako ljudi obrađuju nove informacije. Sve do pojave snimaka funkcionalnog mozga pre nekoliko godina, naučnici nisu imali način da posmatraju mozak na delu, dok je on zapravo angažovan u stvaranju uma. Sada to mogu da rade. Tehnologije imidžinga omogućavaju lekarima i istraživačima da vide kako se različiti delovi mozga aktiviraju.

Kao i većina istraživanja, ova skeniranja u početku su bila okre­nuta ka otkrivanju problema ili anomalija. Ipak, baš kao što je stu­dija o žrtvama moždanog udara omogućila istraživačima da nauče mnogo o tome koliko je mozak prilagodljiv i koliko nam njegova plastičnost koristi, snimanja funkcionalnog mozga započela su novu eru u psihologiji i neuronauci.

Niste li nekad pomislili: „Šta mi se danas dešava s glavom?” Za­pravo ste se pitali zašto vam je loš dan kad je u pitanju učenje, skla­dištenje i prisećanje novih informacija, ili izlaženje na kraj s nekom situacijom. Veće posledice, a verovatno i značaj za vas sad kad ra­zumete kako učimo, ima pitanje kako možete da pobedite sebe - sopstveni um.
 

Rutinska reakcija
Okolina određuje većinu naših reakcija. Našom rutinom, koja nam je prirodna, laka, poznata, automatska i naša druga priroda, vlada naša reakcija na stimuluse koje primamo iz okruženja. S vremenom, ova neuronska kola koriste se do te mere - u početku putem asocija­cije, a potom ponavljanjem - da zaista okoštavaju. Na mnoge načine, mi više zapravo ne „razmišljamo” kada postupamo na osnovu onoga što te programirane neuronske mreže pokreću.
 
Pretežno se ponašamo nesvesno zato što postajemo sve manje svesni aktivnosti neuronskih mreža nakon što one okoštaju. Najčešće je dovoljna samo jedna misao, ili mali stimulus iz okoline da se po­krene programirani skup reakcija i ponašanja. Kada taj program radi, naši postupci postaju automatski, rutinski i, što je najvažnije, nesve­sni. Više ne moramo svesno da razmišljamo s bilo kakvim nivoom svesnosti o tome kako da se ponašamo, kako da se osećamo, šta da kažemo, pa čak ni šta da mislimo. Naše reakcije deluju nam prirodno i normalno zato što smo ih tako dobro i toliko dugo uvežbavali.
 
Pogledajmo istini u oči: većina nas je lenja. Dobro, to je verovatno preuveličana izjava. Ali imajte ovo na umu: i telo i mozak odlični su čuvari energije. Nijedno ne želi da deluje tako da iscrpi zalihe energije. Nimalo truda nije potrebno da se misle uobičajene misli - štaviše, one su kao motor automobila u leru. Sedimo u kolima s menjačem u neutralnom položaju i ne idemo nikud.

Tih uobičajenih misli možemo tako lako i tako dobro da se setimo zato što naša nastojanja da iznova aktiviramo isti neuronski obra­zac održavaju netaknutim isti obrazac sinaptičke veze. Svakodnevno proizvodimo isti um zato što aktiviramo iste neuronske veze u istim rutinskim obrascima, kombinacijama i nizovima. Zbog toga je tako lako biti onakav kakav si. Za naviknuto ponašanje nije potrebno ni­malo truda - ako nema svesti, to znači da se neće sprovoditi nikakva slobodna volja.

Ako nam je ličnost zbir automatskih neuronskih mreža koje smo nasledili i razvili, i te mreže rade kao kompjuterski programi, onda će, kada započnemo neku naviknutu misao, ti programi raditi bez ikakvog našeg voljnog truda. Prestali smo svesno da razmišljamo i reagujemo unapred programiranim skupom okoštalih postupaka i ponašanja. Oni se zasnivaju na prošlim asocijacijama s okolinom i razvijaju se kroz iskustva koja se ponavljaju.


Taj stari dobri život
S obzirom na taj proces, da li možemo da vidimo koliko smo za­pravo „usnuli” kada stalno reagujemo na spoljašnju okolinu na iste načine? Dok idemo kroz život, radimo na svom poslu, živimo s brač­nim partnerom već dvadeset godina, vozimo decu u školu, kosimo travnjak, čak i živimo u istoj kući pored istih komšija, da li je čudo što postajemo plen istih neuronskih navika? Najvažnije je da shvatimo da nam način na koji nas je prošlost programirala diktira sadašnjost i budućnost. Da li nam je život postao samo niz nesvesnih, refleksnih reakcija?

Na primer, kada smo se jutros probudili i spremili za posao, ve­rovatno smo sledili istu rutinu koju obavljamo svakog drugog dana svog radnog života. Ne samo što smo sledili isti opšti redosled ak­tivnosti - obavili nuždu, oprali zube, istuširali se, obukli, poslušali jutarnji izveštaj o saobraćaju, odvezli se do kafića, naručili isto piće i doručak, otišli istim putem na posao, parkirali se na isto mesto - ali u okviru te veće rutine, verovatno smo većinu zadataka obavili takođe prateći redovan skup koraka. Naravno, važno je skinuti poklopac paste za zube pre nego što počnemo da je koristimo, ali verovatno smo počeli da peremo zube sa iste strane usta, otpozadi od kutnjaka, prešli na drugu stranu posle istog broja zamaha kao i svakog dana, i slično. Isto verovatno važi i za način kako smo se obrisali peškirom nakon tuširanja; automatski smo izveli svoju svakidašnju rutinu - ovlaš smo obrisali kosu, istapkali lice, obrisali levu nadlakticu i pazuh, pa prešli na desni, osušili grudi, uhvatili peškir obema ru­kama da bismo se obrisali preko leđa, podigli levu nogu na ivicu kade, obrisali je peškirom, pa onda prešli na desnu nogu.
 

Svaki dan, više hiljada puta u životu, obavljamo te repetitivne radnje. Stotinu puta dnevno upuštamo se u ponašanja koja zahtevaju malo ili nimalo fokusirane koncentracije. Nekada su zahtevala našu pažnju kako bismo ih naučili, ali pošto smo ih zapamtili i postali vešti u njima, imali smo preče stvari na umu. Ti zadaci su laki, uobičajeni, prirodni, poznati i rutinski; oni su zaista naša druga priroda. Sve su ovo primeri naših okoštalih neuronskih mreža na delu.

Kod mozga je sjajno to što je on u stanju da preuzme kontrolu. U određenom smislu, te rutine su čudo efikasnosti i veštine. Ljudska bića su stručnjaci za obavljanje više poslova u isto vreme; dok oba­vljamo te rutinske funkcije, um nam je zauzet negde drugde. Ipak, zar ne postoji neka mana u svemu tome kad pomislimo da prvih pola sata svakog dana prolazimo kroz ta iskustva kao da nam je urađena lobotomija? Koliko ljudi zaista ima koristi od te vrste autopilota koju posedujemo i upotrebljava to vreme za nova iskustva i učenje nečeg novog? Obično je prevelika gnjavaža isključiti funkciju autopilota, postati svestan i raditi nešto drugačije.

Takođe, razmotrite šta se dešava kada ta „druga strana”, gde um može da odluta, postane jednako rutinska kao i radnje koje oba­vljamo podvesno. Koje su posledice kada nam ne samo ponašanja već i uverenja, vrednosti, stavovi i raspoloženja zapadnu u isti nesvestan, potpuno predvidiv šablon? Šta se dešava kada nam ta samonamet­nuta „kutija” sopstvenog mentalnog uma od zone utehe preraste u zatvor ili tamnicu? Kako da pobegnemo iz zamke koju smo sami sebi postavili prosto tako što smo ono što jesmo?

Ljudi ostaju zarobljeni u istom mentalnom sklopu zato što su neu­ronske mreže koje se najčešće aktiviraju, a samim tim i najokoštalije neuronske mreže, ishod našeg sopstvenog razmišljanja. To su nizovi, kombinacije i obrasci neurona koje najviše aktiviramo.

Ako se vratimo analogiji s hrastom iz trećeg poglavlja, te okoštale skupine neurona imaju najdeblja stabla, najisprepletenije grane i korenski sistem. To su najbogatije i najsavršenije mreže koje imamo i stvaraju se u interakciji naših unutrašnjih misli i spoljašnjih reakcija. „Kutiju” naše ličnosti, kao i svaku kutiju generalno, ne određuje samo ono što se u njoj nalazi. Moramo da pogledamo i okvir ili granicu te kutije i šta određuje šta je unutra a šta napolju.

Život u kutiji
Granice te kutije su naša osećanja. Pošto se sećamo iskustava i povezujemo ih sa osećanjima, to i ne bi trebalo da bude iznenađenje. Ono što držimo u kutiji i ono što držimo izvan nje prvenstveno se zasniva na ovoj proceni: da li je to nešto što osećamo kao poznato, predvidivo, rutinsko ili prijatno?

Razmotrite na trenutak ovu ideju prijatnosti. Ako kutija ličnosti sadrži naš lični identitet, a naš identitet se sastoji od postupaka, uve­renja, percepcija i vrednosti koje suštinski čine ono što jesmo, onda nam sve što nije naviknuto, automatski i prirodno lako predstavlja izvor neprijatnosti.

Na primer, zamislite da ste na žurci gde ljudi piju i razgovaraju i lepo se provodite. Posle nekog vremena, neko malo pojača muziku, nameštaj se skloni uza zidove i ljudi počnu da igraju. Dobro se zaba­vljate gledajući sve ostale, ali onda se igranje pretvori u onaj užasni solo ples pod reflektorom kakav ste viđali na svadbama, gde se svi na smenu razmeću svojim pokretima.

Ne umete da igrate i nikad niste umeli. Nikada niste razvili veštinu niti osećaj za ritam. Uvek ste se osećali nelagodno zbog toga kako izgledate dok plešete jer nikada ne znate šta da radite s rukama. Iznenada više niste veseli, povlačite se. Radije biste da ljudi primete da ne igrate (i da se potencijalno ljute zbog toga ili vas prozivaju) nego da primete vaše „očajno” igranje. Navikli ste da se uklapate i da se stapate s gomilom i ovaj nivo pažnje nikako vam nije po volji. Ne možete da se naterate da zaigrate zbog toga što bi vam bilo izuzetno neprijatno. Nakon što nekoliko ljudi pokuša da vas natera da stupite na podijum za igru, odlučite da odete sa žurke.

Šta se desilo? Neko u vašoj okolini prišao vam je i zatražio da iskoračite iz granica svoje kutije, ali vi to niste mogli da uradite. Ta radnja bila je izvan vaše zone komfora, tako da ste odbacili tu priliku i povukli se u bezbednost drugog niza neuronskih mreža u kojem se osećate prijatno - u svoj osećaj o sebi kao o blagom izgnaniku iz društva.

Određujemo u koja iskustva želimo da se upuštamo na osnovu toga koliko dobro možemo da predvidimo u kojoj su nam meri po­znata osećanja koja će takva iskustva izazvati.
Na primer, jednom sam putovao u Južnu Afriku na konferenciju. Posle jednog zasedanja, nekoliko nas izašlo je zajedno na ručak. Neko je primetio da restoran nudi meso krokodila kao predjelo. Obično sam veoma raspoložen za kulinarske avanture, ali u prvi mah, odbio sam to da probam. Nakon što me je nekoliko njih podsticalo (izazi­valo/zadirkivalo) da probam krokodila, pomislio sam - a što da ne. Kada je konobar stavio tanjir ispred mene, svi su me gledali. Isekao sam debelo parče mesa, nabo ga viljuškom i ubacio u usta. Zami­šljeno sam žvakao i na izraze „I? Kakvo je?” na licima svih oko mene, odgovorio sam: „Ima ukus piletine”. Čim su to čuli, svi su bili spremni da isprobaju novo iskustvo zato što su sada mogli da predvide ka­kvog će ukusa biti nova hrana na osnovu poznatog sećanja iz pro­šlosti. Kada je aktivirana neuronska mreža piletine, drugima je bilo lako da budu hrabri jer je ona bila unutar kutije njihovih poznatih iskustava i osećanja. Zapitao sam se koliko bi svi spremno reagovali da sam rekao da ima ukus između salamandera i gekona.
 

Ako su neuronske mreže i sinaptičke veze nalik otiscima stopala koja ostavljaju prošla sećanja, onda moramo da sprečimo da nam naš najprirodniji način razmišljanja i osećanja (i osećanja i razmi­šljanja) prekroji mozak. Tako mozak prestaje sa svojim naviknutim neuronskim aktiviranjima i može da pravi nove nizove neuronskih kola – nove otiske stopala. Za to su potrebni volja i mentalni napor.
Dakle, razmišljati „izvan kutije”, na nov način, podrazumeva da nateramo svoj mozak da aktivira sinaptičke obrasce u drugačijem poretku i rasporedu nego inače. Kutija našeg ličnog identiteta po­stala nam je prirodna zato što smo naučili mozak da razmišlja onako kako je neuronski mapiran. Umesto da pravimo neke nove veze (uče­njem putem asocijacije i ponavljanja uz povišenu svesnu pažnju), oslanjamo se na ono što imamo mapirano u mozgu kao poznate in­formacije iz prošlosti i ni na šta više od toga. Prema tome, ono što je postalo neuronski mapirano u mozgu navodi nas da razmišljamo i da se osećamo isto, i nikada bolje ili drugačije od onoga kako smo mapirani.

Da li je ukalupljeno razmišljanje toliko loša stvar? Zaista nije to­liko loše u najstrožem smislu, ali ono nam ograničava sposobnost da se razvijamo, da napredujemo ili menjamo svoje ponašanje. S druge strane, da li je ukalupljeno razmišljanje dobra stvar? Na kraju krajeva, nisu li nam uobičajene neuronske mreže postale one koje najčešće koristimo baš zato što su najuspešnije? To je dobro pitanje, a za većinu ljudi odgovor je jedno izrazito: „Ne!”. Za osnove kao što su hodanje, kucanje, vožnja, jedenje ili vezivanje pertli, život u kutiji je dobra stvar. Ali važniji razlog zbog kog je ova vrsta razmišljanja ograničavajuća zasniva se na onome što se dešava kada je mozak u režimu preživljavanja.

Autor: Džo Dispenca; odlomak iz knjige „Razvijte svoj mozak“

Izdavač: HARMONIJA knjige, www.harmonijaknjige.rs

SEMINARI & RADIONICE