Razvijanje mišića VERE U SEBE


Kada sam imala petnaest godina, veliki izvor nesreće u mom životu bio je moj učinak u plivačkom timu. Volela sam da plivam i takmičila sam se otprilike tri godine, ali bila sam spremna da odu­stanem – ne zato što sam zadovoljila želju za plivanjem, već zato što sam bila veoma loša u tome. Moja omiljena disciplina bila je sto metara slobodnim stilom, ali činilo se da uvek stižem poslednja. Imala sam policu punu počasnih traka, onih nagrada koje znače „Hvala ti što si došla. Ne želimo da odeš praznih ruku, i zato evo ti nešto što možeš da odneseš kući svojoj mami”. I upravo to sam radila. Odnela bih kući počasnu traku i mama bi je stavila na policu. Blagosloveno bilo srce moje mame, nije imala pojma da sam bila poslednja. Mislila je da sam zapravo uradila nešto časno. Ta polica bila je moj zvanični oltar gubitnika i bilo mi je dosta.

Jednog popodneva, dan pre velikog takmičenja, odlučila sam da baki Bernis kažem da napuštam plivački tim. Treba da znate da, iako je morala da se popne na prste da bi dostigla metar pede­set pet i imala jedva četrdeset kilograma s krevetom, moja baka je predstavljala silu koju je trebalo uzimati u obzir. Vodila je svoju kuću i našu porodicu ne ustajući sa sofe i ne podižući glas. Nisam bila sigurna kako će primiti moju odluku da odustajem. Bila sam jedini sportista u porodici, ali pošto su moji retko mogli da dođu da me gledaju na takmičenjima, smatrala sam da neće biti problema.

Tog dana zauzela sam svoj uobičajeni položaj, položila sam svo­ju veliku glavu u bakino sićušno krilo kako bi mogla da me češka. Radila je to svim unucima, a bilo nas je osamnaest, od kada pam­tim. Kada sam joj rekla da želim da napustim plivanje, iznenada je odgurnula moju glavu iz svog krila, uspravila me u sedeći položaj sučelice sebi i rekla mi svojim najstrašnijim glasom: „Mala, upamti ove reči: ‘Onaj ko odustane nikada ne pobedi, a pobednik nikada ne odustaje’.”

To me je iznenadilo. Moja baka je retko koristila „nikada” ili „uvek”. Rekla sam: „Bako, kazala si nikada?”
Odvratila je: „Kažem nikada, malena.”

Potom je ponovo položila moju glavu u krilo i nastavila da me češka. Pričala mi je o izdržljivosti i snazi mojih predaka i podsetila me da sam potomak velikih ljudi. Sećam se da su mi suzice potekle iz uglova očiju kada je nežnije rekla: „Dušo, imaš sva prava da bu­deš umorna; imaš pravo da budeš iscrpljena. Možda ti je potreban odmor, malo hibernacije i oporavka... ali uvek moraš ponovo da izađeš i nastaviš dalje”.

Narednog trenutka se njen ton promenio. Osetila sam njenu čvr­stinu kada je kazala: „Liza, tvoja baka ne odgaja gubitnike ili one koji odustaju. Da si sutra otišla na to takmičenje i plivala kao da si moja unuka, jesi li čula?”
Znala sam da mi ne preostaje ništa drugo nego da kažem: „Da, gospođo”.

Narednog dana naš tim je zakasnio na takmičenje i propustio moju trku, sto metara slobodnim stilom za devojčice od petnaest i šesnaest godina. Žena koja nas je trenirala insistirala je da mi do­zvole da plivam s narednom grupom, devojkama od sedamnaest i osamnaest godina. Želela sam da se iskradem iz sale i pobegnem. Znala sam da želi da se takmičim kako bi mogla da kaže da se nismo uzalud dugo vozile. Očekivala je da stignem osma – i to samo zato što nije bilo devet staza.

Kada sam se popela na dasku, osvrnula sam se i pogledala ostale plivačice. Te devojke s priljubljenim kapicama, naočarima i u spido kostimima bile su tu s jednim ciljem – da me ispraše! Ramena su mi se opustila. Znala sam da ću biti poslednja. Zašto bih se uopšte trudila?

A onda su iznenada u glavi počele da mi odzvanjaju bakine reči: Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odustaju. Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odustaju. Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odustaju.
Oglasio se pištolj.
PLJUS!


Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odu­staju. Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odustaju.
Plivala sam kao nikada do tada. Na pola puta prve dužine, kada sam desnu ruku povukla nazad, primetila sam da se nadmećem s jednom osobom. Pretpostavila sam da se borimo za osmo mesto. Odlučivši da će druga devojčica biti ta koja će danas završiti na poslednjem mestu, unela sam celo telo u zamahe. Na kraju staze snažno sam se okrenula i pojačala dok sam prevaljivala poslednjih pedeset metara.

Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odusta­ju. Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odustaju.
Na cilju sam dodirnula zid i pogledala levo, a potom i desno, tražeći plivačice koje su bile brže od mene, ali tamo nije bilo ni­ koga. Bila sam sama. Čoveče! Baš sam spora; mora da su već izašle iz vode.
Podigla sam glavu i ugledala trenera, ona je histerično vrištala. Ispratila sam pogledom njen prst i nisam mogla da verujem očima. Ostale plivačice su tek bile na pola puta! Okrenula sam se ponovo ka njoj i upitala: „Šta se dogodilo? Da li je trebalo da nastavim da plivam? Šta se dogodilo?”

Odvratila je: „Ti meni reci šta se dogodilo, Liza. Imaš samo petnaest godina, a upravo si oborila nacionalni rekord za sedamnaestogodiš­njakinje i osamnaestogodišnjakinje na sto metra slobodnim stilom!”
U početku, ošamućena neočekivanom pobedom, nisam mogla da razmišljam o tome kako sam to uspela. Posle sam shvatila: pro­menila sam razgovor u svojoj glavi. Umesto da razmišljam: Ne že­lim da izgubim, ne želim da izgubim, ne želim da izgubim, što sam obično činila, govorila sam sebi: Oni koji odustanu nikada ne pobede a pobednici nikada ne odustaju. Usredsredila sam se na to da ću pobediti, a ne na to da ću izgubiti.
 


Razmislite o vlastitom životu. Da li ste usredsređeni na ono što ne želite, umesto na ono što želite? Suviše često trošimo energiju na izbegavanje loših ishoda umesto da je upotrebimo za ostvari­vanje sjajnih rezultata. Govorimo stvari kao: „Ne želim da budem povređen/a u novoj vezi” umesto „Želim zdravu i ispunjavajuću vezu”, ili „Plašim se da neću uspeti” umesto „Uradiću sve što je potrebno da uspem”. Ne zaboravite: zakon privlačenja glasi da se sličnosti privlače. Kada pažnju usredsređujemo na ono što ne želimo, to i privlačimo. Zato je tako važno da naš razgovor sa sa­mim/om sobom bude pozitivan i da ostane usredsređen na cilje­ve. Energiju možete koristiti da sebi pomognete ili odmognete. I to zaista zavisi od vas.


Niko se ujutro ne probudi i pomisli: kako danas sebe da saboti­ram? A opet nas iz dana u dan ubija u pojam obeshrabrujući razgo­vor koji vodimo sami sa sobom u našim umovima. Kao da imamo CD plejer u glavama i jednostavno nismo u stanju da pritisnemo stop dugme kada negativno brbljanje izmakne kontroli. Šta možemo da uradimo kako bismo izmenili taj pogubni raz­govor i osnažili sebe? Iako se taj proces sastoji iz mnogo koraka, važno je napraviti plan delovanja, koji uključuje fizičko podsećanje na nameru.
Tehniku koja sledi smatram korisnom - kao i hiljade ljudi s ko­jima sam je podelila na radionicama poslednjih deset godina - za prelazak s negativnog samogovora na pozitivan. Nazivam je svojim tajnim oružjem, jer svaki put uspeva.

Za početak, zamislite taj CD plejer u svojoj glavi. Postarajte se da predstavite sebi još jedan: negativni CD nalazi se na levoj, a pozi­tivni na desnoj strani. Naredni put kada postanete svesni da sluša­te negativan razgovor sa samim/om sobom, pritisnite kažiprstom levu stranu čela, kao da zaustavljate negativni CD, a onda pritisnite desnu stranu čela kako biste pustili onaj moćni.
Znam šta trenutno mislite: Mora da se šali, traži od mene da lup­kanjem po čelu upravljam svojim unutrašnjim razgovorom! U redu, nazovite me ludačom, nećete biti prvi. Ali pomoglo je meni i hiljada­ma drugih koji su to primenili u svojim životima.


Pritiskanje tih mesta na čelu stvara fizički šlagvort koji vam nalaže da izmenite stanje uma. Ova tehnika se zasniva na neu­rolingvističkom programiranju (NLP), proučavanju razmišljanja, jezika i bihevioralnih ustrojstava kod ljudi. U NLP-u se korišćenje fizičkog delovanja za pokretanje specifičnog stanja ili ponašanja na­ziva sidrenje. Ako ste na poslovnom, ljubavnom sastanku ili negde drugde gde morate da budete malo diskretniji, možete pritisnuti prvo centar levog, a zatim centar desnog dlana. U oba slučaja ova tehnika sidrenja služi kao fizički podsetnik da ste se obavezali da ćete slušati samo misli koje vam idu u korist i koje vam omoguća­vaju da napredujete u životu.

 

 

Autor: Liza Nikols; odlomak iz knjige „Savladajte prepreke, bez obzira ns sve“

Izdavač: HARMONIJA knjige, www.harmonijaknjige.rs





POVEZANI TEKSTOVI





SEMINARI & RADIONICE