SPAS kao svesna sinteza principa - OTAC, MAJKA I SIN/ĆERKA

Hrist je simbolično vaskrsao tek kada se kroz muke odvezao od Sveznajućeg Oca od koga je molio spas, odobrenje za život itd. U trenutku totalnog prepuštanja tami smrti on se odvezuje od ideje Oca koji je u Isusovoj percepciji ODVOJEN od njega i kao takav treba da ga spase, a u stvari odvezuje se od onog dela bespomoćne dečije ličnosti u sebi koja se i dalje uzda u eksternog muškog roditelja tj. eksternog muškog vrhovnog, a u njegovom slučaju transpersonalnog autoriteta da ga spase, da mu ukaže na pravi put jer on to ne ume, a sa ovakvim stavom čekanja i očekivanja spasa mu to na neki način nije ni dozvoljeno.

Kako bi mu i bilo dozvoljeno kada se vrhovni autoriteti i ne preispituju već se u njih gleda sa STRAHOpoštovanjem i očekivanjima šta sve to vrhovno božanstvo može da uradi za njega bespomoćnog sina.

Dakle, simbolično njegova smrt predstavlja umiranje za ono što je bio, za identitet deteta kome treba neko da ga spase od prolaska kroz podzemni svet, prolaska kroz tminu, tamu nesvesnog koja se krila iza unutrašnje težnje da se bude spašen (a i na neki način izbegavala sa takvom težnjom) donosi mu PROSVETLJENJE, SAMOUCELOVLJENJE.

Sama reč PROSVETLJENJE znači uneti svetlost tamo gde je pre nije bilo, uneti svesnost tamo gde je bio mrak, gde je bila tama. Tek kada je vezanost za spoljni autoritet onog ko definiše šta se sme a šta se ne sme, onog ko ZNA BOLJE od njega i KAKO BI NEŠTO SMELO, TREBALO itd. nestala, Isus postaje slobodan, celovit, nesputan da bude to što jeste i što je bio i pre raspeća njegovog neznanja o sebi.

Od bespomoćnog deteta koje je činilo sve po Očevoj volji on nestaje i simbolično nakon 3 dana ustaje nazad iz mrtvih. Broj 3 ovde predstavlja u suštini ujedinjenje Oca, Majke i Sina gde se on kao Sin rađa slobodan tek kada se ujedini i sa ženskim principom u sebi (Jin princip predstavlja tamu, mračno, noć tj. beskonačni potencijal u praznini sopstvenog postojanja iza umišljenog identiteta bespomoćnog deteta) tj. one koja ga je dovela na ovaj svet a koju je zaboravio dok je propovedao uzdajući se samo u moć Oca i zaboravljajući moć Majke, njenu negu kojom se starala o njemu sve dok se nije uputio van kuće da traži sebe prateći samo Oca i propovedajući u njegovo ime.

Nakon 3 dana u tami, u simboličnoj pećini gde je morao da se suoči sam sa sobom, sa činjenicom da nije mogao da se uzda u svoje najbliže što su u ovom slučaju bili apostoli, da prođe razočaranje i Ocem i prijateljima i svim onim za šta se grčevito držao i uzdao, on se ucelovljava gde ga Tama (ženski princip koji je zaboravio) oslobađa svih vezanosti što je opet simbolično predstavljeno kroz to da se prvo pojavljuje nakon vaskrsnuća Mariji Magdaleni i Mariji onoj koja ga je rodila.

Ova priča silaska u tamu i vraćanju na svetlost nakon odvezivanja od Starog Ja se provlači i kroz mnoge grčke mitove gde na primer Persefonu izdaje sopstveni otac Zevs, vrhovni Bog u koga je verovala slepo (paralela sa Isusom pre raspeća) i koji je dao dozvolu svom bratu Hadu da je otme i odvede u podzemlje i na silu venča (Rimljani na silu zarobljavaju Isusa i oduzimaju mu slobodu). Od stanja naivnog deteta ona je oteta i simbolično uvedena u svet podzemlja, u svet svog nesvesnog kroz koje mora proći sama.
 

Demetra njena majka se takođe razočarava u svog muža u koga je verovala takođe slepo i počinje da traga za njom i prolazi svoj put iskušenja i sazrevanja bivajući odvojena od svog starog identiteta majke jer je fizički odvojena od ćerke. Njen svet se menja, prolazi kroz veliki bol koji je sazreva kao što je bilo i sa Isusovom majkom Marijom. Persefona se na kraju vraća u svet živih uz pomoć njene transformisane majke gde sada sa sobom nosi novo životno iskustvo jer je iz nesvesne devojke-deteta preobražena u svesnu ženu.

Naizgled dve različite priče govore o istoj neophodnosti prevazilaženja jednostranog identiteta, izlasku iz duhovnog detinjstva i ujedinjenju sa ženskim principom koji je onaj koji daje život, onaj koji na početku deluje toliko strašno, bolno, neprihvatljivo jer je duboko potisnut u nesvesno svesnim obožavanjem samo Muškog principa.

Sveto trojstvo podrazumeva i Oca i Majku, i Sina tj. Ćerku.

Oca kao onog koji daje impuls stvaralačkog semena (kreativna ideja, sperma itd.) i one koja u beskonačni potencijal svoje tame prima seme ideje i života, neguje ga i rađa u nešto novo. Sin ili Ćerka a bolje rečeno dete koje je plod interakcije ova dva principa jeste personifikacija Ljubavi samo ukoliko su oba principa osvešćena i integrisana u sebi. Tesla je uvek govorio o magičnoj moći broja 3 gde je u suštini mislio na stvaralački princip spajanja kreativne ideje sa onim u sebi što ume da je neguje, razvije, čuva i iznedri ni iz čega.

Za naše moderno društvo koje se nalazi u mutlidimenzionalnom propadanju, spas leži u spremnosti da svaka osoba odbaci potrebu za prepoznavanjem, odobravanjem od nekog spoljnog vrhovnog autoriteta kome se služi sa STRAHOM, bilo da je to šef, otac na zemlji, otac na nebu, predsednik itd. i da se prođe kroz ono nesvesno što pritiska svakog živog čoveka, da se seti svih zaboravljenih kvaliteta kao što su radost, kreativnost, nega, brižnost, postepenost, saosećanje, hrabrost, stvaralaštvo, smirenost, strpljenje itd. i da se izroni iz ovog bolnog putovanja sa svešću o zaboravljenom ženskom principu, sa poštovanjem prema ženskim kvalitetima koji su zajedno sa tom ženom u ovom dekadentnom društvu postavljeni kao niži, inferiorni, manje vredni itd.

Danas u materijalnom obliku ženi je dozvoljeno da bude nisko ili visoko plaćena radnica, ona kojoj se naređuje šta da radi jer sama ne zna šta je najbolje za nju pa je DOBRA ĆERKA jedino kada DOBRO realizuje visoke ciljeve VRHOVNOG OCA.

Ona je biće kojoj je kao najviši stvaralački princip jedino dozvoljeno da rađa decu a za sve ostalo se prećutno postavlja prema njoj kao prema inferiornoj. Pre braka bi najidealnije bilo da bude Devica pošto seksualno osvešćena žena jeste samosvesna i slobodna žena.

Na kraju imamo još jedan omiljeni tip žene u današnjem socijalnom poretku: konkubina - ona koja VRHOVNO ugađa VRHOVNOM autoritetu. Sve ostale nijanse i mogućnosti žene su zabranjene i na njih se reaguje sa osuđivanjem, bilo direktnim ili suptilnim, jer su te dimenzije postojanja nepoznate ekstremnom muškom principu koga živimo danas, tako da je emocionalna inferiornost sistem kontrole nad ženskim kvalitetima.
 

Sve u svemu, trenutna postavka sveta predstavlja materijalizaciju negativnog muškog principa (previše akcije, radi dok ne crkneš, slušaj militarno autoritete itd.) i negativnog ženskog principa (sedi, čekaj, ćuti, slušaj, nemaš vrednost, inferiorna si, tvoja nežnost je u stvari slabost koja je za osuđivanje itd.).

Tek kada se prepoznaju i principi Oca i Majke kao jednaki, tek kada se izbalansira aktivna muška sila i nežna negovateljska ženska (svaka sezona ima svoj trenutak a ne ono SVE ODMAH I SAD) doći će do totalnog vaskrsenja Svetog Duha u svakom čoveku tj. upaliće se svetlo.

Oslobađanjem principa žene u svakom čoveku, ulaskom u nesvesno i integracijom njega u svesno dolazi do PROSVETLJENJA individue a samim tim i SVETA. Taj put ne može nijedan vrhovni Otac da pređe za nas (nijedan šef, nijedan predsednik države, nijedan muž, nijedan eksterni entitet koga krivimo za svoje muke) nego moramo mi sami (ukoliko se na tako nešto rešimo) kao što su i Hrist i Persefona prošli svetom podzemlja i smrti da bi došli do Istine o sebi. Dok se to ne desi kao Hrist bićemo zakovani na krstu sopstvenog neznanja proživljavajući bolove deteta koje odbija da odraste i čeka Oca da ga spase, da mu da dozvolu za Život.

Jedan od maestralnih primera izbalansiranog ženskog i muškog principa gde nije bilo centralnog autoriteta upravljanja i kontrole jeste VINČA gde se kaže da su 2000 godina živeli u miru. Otac i Majka su bili uvaženi a sve ono što se rađalo iz ovih unutrašnjih balansa je održavalo harmoniju i spolja. Nakon pada Vinče sve je rađeno da se znanje o njoj zaboravi, da se za civilizovano društvo proglasi ono kojim NEKO VRHOVNI VLADA gde se samim ovim konceptom podanici drže u bespomoćnom emocionalnom nivou deteta koje čeka nekog da mu kaže šta je najbolje za njega i opet kaplje onu krv sa krsta neznanja.

Čovek koji bi da sazri treba dublje da promisli o svemu da bi shvatio šta i kako živi jer toliko toga za šta se smatra da je istina i da tako treba su samo refleksije neispitanih istina o sebi i svetu koje je neko na neki maestralan način nametnuo u bar poslednjih 5000 godina gde treba proplivati kroz šumu neznanja gde je jedini kompas onaj unutar sopstvenog srca spremnog da zakorači u Tamu preobražaja. Odgovornost za sve što se dešava leži na svakom pojedincu jer su sva rešenja UNUTAR NJEGA SAMOG.

A dok se to ne desi plivaćemo u ratovima, plastici, toksinima, nauci i biznisu napravljenim da služe Vrhovnom Božanstvu tj. Profitu i težnji za dominacijom onih koji "znaju bolje", bilo politički ili duhovno, ekonomski itd.

 

Autor: doktor Bojana Begović

SEMINARI & RADIONICE