Uzaludno BEKSTVO od sopstvene KUĆE ~ dirljiva DUHOVNA ISPOVEST

Kada se osvrnem na godine koje su iza mene, moglo bi se reći da sam negde na pola puta ovozemaljskog mi trajanja, ali za mene je ovo kraj. Kraj puta koji me je doveo nazad Kući.

Pre mnogo, mnogo godina, dok sam još bila stanar svoje Kuće, rekli su mi da nije dovoljno dobra.

Počeli su da je porede sa drugima; ukazivali na razne nedostatke, često lupali po njoj svim i svačim ispitujući njenu čvrstinu, a potom ukazujući na sve ono što bi joj trebalo promeniti da bi bila dobra. Svako bi imao svoju viziju Kuće, a ja sam se trudila da im ugodim, misleći, ako je promenim, da će im biti lepo tu i da će konačno da je prihvate.

Farbali su je u svoje boje, nameštali i razmeštali po svom ukusu, zatrpavali svim i svačim i što su se oni tu bolje osećali, meni je bilo sve gore. Kuća je sve više gubila svoju autentičnost i vremenom izgubila najvažniji deo Sebe, svoj duh.

Tako sam vremenom počela loše da se osećam u sopstvenoj Kući, pa sam, eto, počela da se zgražavam nad njom, da zatvaram oči, da navlačim zavese, gasim svetla… Vremenom je postalo neizdrživo i nesigurno boraviti u njoj, jer joj je od silnih pukotina pretio kolaps, pa sam pobegla glavom bez obzira.

Ne znam više ni sama koliko je trajao taj beg. Tumarala sam okolo putevima bola, patnje, ljubomore, zavisti, očaja, mržnje, nemoći i potpune izgubljenosti.

Otišla sam daleko od svega… pa i od samog Boga.

Na kraju sam Ga ipak MOLILA da dođe i da me uzme Sebi. Došao je, pomilovao me po glavi i rekao da još nije vreme da krenem, ali da je vreme da se vratim.

”Gde?”, upitah začuđeno. ”Pa, nazad Kući”…

I poslušah Ga, osećajući to celim bićem kao jedinu pravu Istinu.

U trenu pomislih da ne znam kojim putem da krenem, ali mi neki Glas iz dubine duše došapnu da postoji...

Samo Jedan Put
Put Ljubavi
I da ću ga pronaći
Prateći Srce i Znakove kraj puta.

I eto, moje srce i znakovi koje sam naučila da čitam i prepoznajem, doveli su me ovde gde sam danas – kod Kuće.

Dočekalo me je tu mnogo posla; krpljenja pukotina, čišćenja, izbacivanja nagomilanog smeća i svega nepotrebnog, a najviše onog što nije bilo moje. Gulila sam sloj po sloj, dok na kraju nisu ostali goli zidovi. Fasada mi više nije bila potrebna.

Kuća je bila savršena baš onakva kakva JESTE. Oprala sam prozore, razmakla zavese, popalila svetla i nabacila svoje boje! S ponosom mogu reći da je to opet Moja Kuća, savršena, kakva je od samog početka bila.

Sada sam tu.

Ne tumaram više okolo. U svom sam, na svom. Kome se sviđa, dobro došao je, a kome ne, s ljubavlju ću ga ispratiti i poželeti mu srećan put. Nema više bežanja, nema nenajavljenih gostiju, nema iznenađenja. Sve i svakog prihvatam, jer znam da nije slučajno tu, ali svoje Svetlo više ne gasim zato što nekom ide u oči. Svoje prozore ne zatvaram zato što su im okviri preuski ili preširoki za nečije poglede. Svoju Vatru ne stišavam zato što neko ne podnosi Toplinu. Ne biram sivilo zato što drugi ne razaznaju Boje. Uživam u Svetlosti i toplini Svog doma.

Zato, i vi vodite računa o vašoj Kući.

Budite svoj gazda. Vaša kuća, vaša pravila.

Biće onih kojima će vaša Svetlost zasmetati, jer su im se oči već navikle na mrak, ali biće i onih koje će baš ta Svetlost privući dok tumaraju okolo mrakom. Zakucaće na vaša vrata tražeći utočište, a onda, okrepivši se i nahranivši se Toplinom i Ljubavlju vašeg doma, poželeće i sami da potraže Put do svog. Pomozite im tako što ćete ih dobro spremiti za Put. Put koji sami moraju preći…

Beskućniku nećemo pomoći ako napustimo svoju Kuću, već ako mu pokažemo kako da stigne do Svoje.

Dosta je bilo lutanja!

Svi pravac - Kuća.