Drugi ugao BRIŽNOSTI ~ A zapravo UZALUDNOSTI KONTROLISANJA drugih

Težnja ka kontroli onoga što se dešava prilično je raširena pojava. Mada je uglavnom ne primećujemo, a i kad je primetimo ne želimo da priznamo sami sebi, jer nije baš prijatno prihvatiti činjenicu da pokušavamo da kontrolišemo svet oko sebe. Kažem, pokušavamo, zato što je svaki pokušaj kontrolisanja unapred osuđen na neuspeh, mada nam ne izgleda tako.

Sklonost ka kontrolisanju vrlo je vešto prikrivena, najčešće je racionalizujemo kao brižnost, želju da drugome bude dobro ili bolje, želju da nekome pomognemo. Sve same plemenite želje, iza kojih se skriva potreba za kontrolom. Ovu potrebu razvijamo vrlo rano, usled osećaja nesigurnosti u svetu, zato može biti teško da je se oslobodimo.

Bez kontrole suočeni smo sa golim strahom, a to nam se nimalo ne dopada i čini nam se mudrije da se držimo starih obrazaca funkcionisanja, čak i kada shvatamo da su destruktivni.

Ipak, ako malo bolje razmislimo, shvatićemo da je kontrola samo jedna velika iluzija. Ništa mi u stvari ne kontrolišemo. Niti druge ljude i njihova ponašanja, niti svet i događaje u njemu. Jedina osoba nad čijim ponašanjem imamo nekakvu mogućnost kontrole smo mi sami. U redu, razbijanje iluzija možda je bolno, ali svakako oslobađa.

Naime, pored toga što je velika iluzija, potreba za kontrolom nas čini robovima. Jer ono što mi mislimo da kontrolišemo, u stvari kontroliše nas, tako što nas stalno drži u grču i zapitanosti "kako da sprečim ili izazovem" ne dozvoljavajući nam da budemo svesni i prisutni. Stalno pokušavajući da dovedemo stvari u željeni poredak, mi zapravo propuštamo da živimo.

Sve ono što želimo da kontrolišemo, oko nas podiže zidove kroz koje ne prodire sunčeva svetlost.

A svetlost je neophodna za život.