A da li ste vi IMALI neko DUHOVNO ISKUSTVO?

Pitala me je nedavno poznanica, „nova u duhovnosti“: „Jesi li ti imala neko duhovno iskustvo?“ Znala sam o čemu razmišlja, pa sam je pitala: „Šta podrazumevaš pod 'duhovnim iskustvom'? Misliš, jesam li sretala ale i aždaje, bila pogođena svetlosnim zrakom, čula poruke, astralno putovala?“ Ćutala je. Htela je da kaže da, ali je polako naslućivala kuda vodim.

„O, da! Letela sam, Šiva je stajao preda mnom, Kali me grlila i još koješta“, nastavila sam. Njeno lice se za tren ozarilo, ali i vratilo na prvobitno oklevanje. I dalje je ćutala, čekajući nestrpljivo šta će dalje biti.

„Znaš, sve to uopšte nije vredno pomena. Ne želim o tome da ti pričam“.

„Zašto? Pa zar to nije divno? Zar nije divno doživeti 'onostrano'?“

Nasmejala sam se. Uvek me nasmeju te romantične predstave o duhovnosti. Kao, od danas sam duhovan/a, a to znači da čekam da doživim „nešto“. Naravno, ispraćeno sa onim „Dosta mi je ovog materijalnog života. Ništa me više ne uzbuđuje tu, mora da sam ga prevazišao/la pa hajde da vidim šta je dalje na bioskopskom repertoaru. Čuo/la sam da duhovnost dolazi posle materijalnog, pa mora da sam na pravom mestu“.

duhovno-iskustvo

„Sve se to um igra sa nama, draga moja. Zamišljati slavu, princa na belom konju, kućicu od bala slame u nekoj netaknutoj prirodi ili Šivu, isto je. Ama baš isto – sve dolazi iz uma. A um je uverljiv, lukav mali, koji sedi u nama. Šarmantan vrlo. Uvek nam daje baš ono što nam treba da ostanemo gde jesmo, tj. da ne iskoračimo iz njegovog dvorišta“.

„Ali prosvetljeni opisuju svoje susrete sa majstorima, drugim entitetima. To mora da je stvarno, zar ne? Ti im ne veruješ?“

„O, da! Verujem ja njima, ali ne verujem sebi i 'tebi'. Oni govore sa mesta na kojem nisam bila i koje ne mogu ni da zamislim. Kako ja mogu da znam, razumem ono što oni govore, ako nismo na istom mestu? Oni su na onoj obali, a ja na ovoj. Reči su tako ograničeno sredstvo komunikacije. Majstori ih koriste samo zbog nas da nam ponude informaciju, znanje na intelektualnom nivou – da kažemo da smo čuli ili pročitali.

Ipak, pravo znanje je samo ono doživljeno, proživljeno, internalizovano. Ako nam je za utehu, majstori kažu i da pravo znanje počinje sa ovim intelektualnim: Prvo imamo informaciju, onda je prepoznamo kod sebe kada se dešava. Možda se već desila, a može i da se ne desi u ovom životu“.

duhovno-iskustvo

Tišina, naravno. Sve sam joj srušila. A baš je mislila da je duhovna. Uostalom, bila je na toliko ritritova, poznaje sve čakre i veruje u „energiju“. Mislila je da je spremna za „ono“ i da samo treba da čeka, a sad čuje da i ako dočeka, to nije to. Pa kuda sad? Pa kako dalje? Um se pita, šta je to što je promašio. Na šta sad da se okomi. Ćuti ona i dalje. Onako zabrinuto. Ne zna šta da kaže. Traži, prebira po svim knjigama ikada pročitanim, ali ne nalazi.

I tako ćutimo nas dve. I dišemo. Samo se disanje čuje u toj spoljašnjoj tišini. Sad ćutanje već toliko dugo traje da je onaj osećaj neprijatnosti tišine kada si u prisustvu nekoga iščezao. I dišemo…

Ne postoji ništa što bismo sada radile, a razgovor iniciran sa namerom, pretvorio se u totalni besmisao.

Ja počinjem da mislim o svom disanju. Očni kapci mi se prirodno sklapaju. Kao da im je mesto tu oduvek. Mogu da dišem na različite načine: Iz grla, iz grudi, stomakom. Mogu da se koncentrišem na suptilnu razliku u temperaturi vazduha kada u moje nosnice ulazi hladan vazduh, a izlazi topao. Ako se još malo udubim, osetim lagano trenje vazduha o sluzokožu nosa.

duhovno-iskustvo

Dok o tome mislim i primećujem, telo se opušta – izdisaj postaje duži, a ramena se spuštaju. Izdisaj postaje još duži. Pa onda par nekontrolisanih uzdaha i još dublje opuštanje tela. I sve postaje nekako prijatno. Sa dubljim izdisajima, primećujem da vazduh dublje prodire u mene. Spušta se do stomaka i moj stomak se naduvava i izduvava kao balon. Sa tim dolazi neki osećaj stabilnosti, ukorenjenosti. Zatvara se neki krug, to mi je osećaj.

Dišem. Slušam huk disanja, sve dok se odjednom srčani otkucaju ne promole. U početku me uplaše, pa srce brže kuca. A onda se setim da je sve u redu i srce se opusti. Uspori rad i lepo ga je slušati. Otkucaji srca se prenose na telo i celo mi telo pulsira i još dublje se opušta. Zanimljivo je biti u telu. Ponekad možeš čuti i tok krvi kroz kardiovaskularni sistem. Kao neka blaga masaža iznutra.

Tada shvatim koliko je živo ovo telo, koliko je divno i kako mu „ja“ ne trebam da postoji. Ono postoji, ono je stvarno. „Ja“ ne moram ništa da radim da bi ovo telo postojalo. To me još više opušta i rasterećuje. Ne moram ja.

I sada disanje postaje vertikalno. Osetim da dišem kroz neku vertikalu, na gore. Osetim te mehuriće koji idu gore dole, nastaju i rastvaraju se. I „ja“ se igram sa njima. Sve „moje ja“ je sada usmereno na mehuriće. Čuje se šum-brum od tog kretanja. Totalno odsustvo svega, pa čak i tišine. Šum-brum se širi telom. Telo više ne pulsira. Sada vibrira oko neko fine rezonance. Sada sam još sigurnija da je živo. Osećam život u svakom delu tela, svakom organu, svakoj ćeliji, tu unutra. Jako je prijatno „ovde“. Mogla bih zauvek ovako, osećam, ne mislim.

Ah, da, eto jedne misli: „Požuri, čeka te mejl na koji moraš hitno da odgovoriš. Neko zavisi od toga, tebe i ne smeš ga/je izneveriti“. Ali onaj šum-brum nadjačava. Misao nestane nekud. Kao da se rastopi. Toliko su divni mehurići. I dalje se kreću gore-dole. Samo oni postoje. Ššššššššššššš… Sada više nije važno kako sedim, da li nešto boli. Sve se odbija od to unutrašnje ššššššš…

Otvaram oči, sa šššššš u meni. Upravo sam uključila novi-stari film. Volim ja filmove, ali kad znam da „gledam“ film.

Vidim poznanicu, sklopljenih očiju. Diše. Volela bih da čuje ššššššššš. I volela bih da više nikada nikoga ne pita „Jesi li imao/la neko duhovno iskustvo?“