O suptilnoj PROLAZNOSTI ~ Ovo je tvoj PRVI DAN

Slažete li se da se stvari menjaju? Mislim da se manje-više svi slažemo da se sve menja, pa čak i kažemo: „Sve se stalno menja! Stvari se tako brzo menjaju!“

A šta je s nama, da li se mi menjamo? Probudili smo se, popili kafu, a sada, nešto kasnije, ovo čitamo. I osećamo da smo mi jedna te ista osoba, ona koja se jutros probudila, pa popila onu kafu.. Malo sam se promenila, ali sam još uvek ista osoba.

Tu nastupaju Budina učenja o suptilnoj prolaznosti, kao moćnoj metodi za suprotstavljanje ovim učmalim navikama i kao zamena u vidu svakodnevne sreće što smo živi.

Jer, druga opcija jednostavno nije istinita. Mi smo potpuno druga osoba od one pre. Osoba koja je popila kafu i osoba koja ovo čita su potpuno različite. Nijedan atom osobe koja je pila kafu ne postoji sada.

Kada bi postojala, odnosno ako to moje pređašnje „ja“ nije prestalo, gde je ono sada i zašto me onda nema u dva primerka? Jedan koji pije kafu i jedan koji ovo čita? Mi smo kontinuum trenutaka koji su uzročno povezani, ali sasvim različiti.

Zato je istina da je osoba koja je jutros pila kafu uzrok osobe koja sada ovde sedi, ali su te dve osobe sasvim različite. Osoba koja ovde sada sedi nije osoba koja je pila kafu – ta je osoba potpuno nestala, gotova, nema je, ni najmanja čestica od nje nije ostala.

U "Razumevanju uma", na 214.str. moj učitelj kaže: "Zapravo ne prođe niti trenutak, a da se ne promenimo, a kamoli čitav život".

Bez nestanka "ja" prethodnog trenutka, "ja" sledećeg trenutka se ne bi moglo pojaviti. "Ja" jednog trenutka uzrok je "ja" sledećeg trenutka, a uzrok i njegova posledica ne mogu postojati istovremeno. Na primer, klica se može razviti jedino kada se njen uzrok, semenka, raspadne.

To je pravi smisao promene. Osoba koja počne ovu rečenicu neće biti ona koja će je završiti – do kraja rečenice će nestati i njen zadnji atom. Osoba koja počne misao nije ona koja je dovrši. Iz trenutka u trenutak se menjamo i ni najmanji trenutak jednog trenutka se ne prenosi u drugi.

Jučerašnje (metereološko) vreme se sasvim promenilo, to prihvatamo, znamo da ni tračak njega ne ostaje i danas.
Zapravo, čitav jučerašnji dan kao takav – potpuno je nestao, uključujući i jučerašnju mene.

Pa zašto se držati prošlosti, nečega što je potpuno nestalo?

U odnosu na ovu istinu, valjalo bi koristiti duže vremenske periode, a onda ih postepeno skraćivati.

Gde je sad dete koje si nekad bio? Potpuno je nestalo.

Gde je osoba koja si bio pre deset godina, pet godina, prošle nedelje, prethodne minute...? Potpuno je nestala.

„Ali, to sam još uvek u suštini ja!“, reći ćeš.

Samo što nisi. Da jesi, petogodišnji ti bi još uvek lunjao okolo. Ali, ni atom od tog deteta se više ne može naći. Ni atom tebe koji si počeo čitati ovu rečenicu se više ne može naći.

Danas je tvoj prvi dan.