Duhovni razvoj, spiritualni put, staza prosvetljenja…  Kome sve to treba? Razvijanje Nove Svesti, širenje granica spoznaje, uvidi i saznanja…Evolucija? Produhovljenje? Osvešćenje?

Nova dimenzija starog sveta? Uobičajeno je da se prosečan misleći čovek s početka XXI veka  suočava sa pitanjima koja su mučila  mnoge pre njega. Kao i sva prethodna vremena, i ovo naše je naročito. Kao sva prethodna vremena i naše nudi razne odgovore na temu večite dualnosti: duh – materija.

Živimo u  svetu u kojem nam se previše nudi, a premalo daje. Od momenta rodjenja počinje sveopšta obmana pripadnika ljudske vrste.
U najmladjim godinama nam obećavaju večnu ljubav, uspeh, sreću…U kasnijem razvojnom periodu ta obećanja uslovljavaju stepenom ličnog angažovanja.
U još kasnijem razvojnom periodu stepen ličnog učešća u ostvarenju prvobitnih obećanja se svodi na uzak pojas mogućnosti delovanja usled “spoljašnjih” faktora, oličenih u društveno-ekonomsko-političkim zadatostima.

Na kraju, kada su svi razvojni periodi završeni, najčešće shvatamo kako se i nismo baš najbolje razvili. Bili smo dobri učenici, vredni studenti, ali nismo dobili posao. Ili smo ga dobili, ali ne možemo od njega obezbediti život kakav želimo.

Ili imamo dobar posao, ali nemamo mogućnosti ispoljiti svoju kreativnost, jer šefovi za koje radimo ne vole sposobnije od sebe. Takodje, oduvek su nam govorili kako smo lepi, ali to niko osim nas nije primetio.

Naročito ne oni kojima smo to želeli dokazati. Pa smo se vezali za neke druge. A nadali se  trećima…Rekli su nam da se potrudimo da razumemo sve zakone fizike, a danas su ti zakoni  zamenjeni “najnovijim otkrićima”. Učenje napamet demografskih i geografskih karakteristika država se ispostavilo kao potpuni promašaj, jer mnoge države i ne postoje više, a one koje postoje imaju drugačije granice i drugačije strukture…

Predsednicima  država koji su se kleli kako rade za naše dobro, više ne pamtimo  ni imena. I tako unedogled. Ništa čvrsto za šta bi se čovek uhvatio. Obmana do obmane. Želeli mi to ili ne, sve nekako deluje kao prolazna priča.

Svidjalo se to nama ili ne, svaka priča liči jedna na drugu, svaka počinje traganjem za ljubavlju, srećom, harmonijom, a završava u sivilu automatizovane svakodnevnice. I one srećne priče, koje liče na ostvarenje detinjih snova, završavaju  jednog dana u depresivnoj melanholiji usamljenosti. I to jeste istina naših mehanizovanih života…Osim ako…Osim ako se ne odlučimo probuditi iz sna u kojem smo.

Naravno, prvo bi trebalo otkriti da spavamo. Shvatiti koliko malo mi činimo, koliko malo smo mi činili….Shvatiti da nam se sve, u stvari, dogadja, a da smo mi u svom naopako naučenom vrednosnom sistemu to preinačili u neke  tzv. “slobode izbora”. A ovo sve shvatiti , već je  veoma velika stvar. Uočiti to da smo mašine ispunjene  automatizovanim odsustvom svesti, e to je početak.

Početak izbavljenja. Naravno, to je stazica koja nas vodi ka nekoj široj stazi, koja, ako na nju naidjemo, može da nas odvede i do nekog puta. Duhovnog puta. Jedinog kojim možemo nadvladati apsurdnost svakodnevne uslovljenosti. I tu dolazimo do jedinog odgovora : put ka istini jeste put ka sebi. Ako nam se posreći, pa na svom Putu sretnemo vredne učitelje, onda možemo stići i do Nove Svesti.

A onda za nas počinje drugačiji život. Naš duhovni razvoj nam postaje primaran, a svakodnevni život slobodniji.







Amira Bećirević Petrović